Ništa bez papira

 

 

Iako smo zamakli u 21. vek, u Srbiji i dalje postoji ona fanatična potreba za papirom. Uz sve biometrijske pasoše, čipovane lične karte, kreditne i platne kartice, nekad nećete moći da obavite nešto što je predviđeno da bude pojednostavljeno upravo uvođenjem ovakvih elektronskih sistema. Da li je to zato što naš narod još uvek nema poverenja u elektronske sisteme ili prosto ne žele da uče o novim stvarima, možemo samo da nagađamo. Verovatno se nalazi pomalo od svega u tim predrasudama, ali je krajnje vreme da se to promeni.

Platne i kreditne kartice.

Dosta je primera da se na mnogo mesta u gradu, stvari ne mogu platiti karticama. Iako je taj procenat u poslednjih nekoliko godina dosta smanjen, i dalje se može naleteti na kafić, prodavnicu, butik u kojem ne primaju kartice ili im prosto “ne rade aparati”. Jedan od primera je poslastičarnica “Stari Grad” u samom centru Novog Sada koja upravo ne prima nikakve kartice. Smatram da je to za neki tako veliki kafić/poslastičarnicu nedopustivo da u 21. veku nemaju POS terminal. Da se nalazi na samoj periferiji grada, pa i da shvatim.

Isti problem je dosta izražen u malim prodavnicama koje nisu namenjene velikim kupovinama već prosto “prvoj pomoći” u trenutku kada veće samoposluge ne rade ili nisu toliko blizu. Jedna takva prodavnica se nalazi takođe u samom centru Novog Sada, preko puta Uspenske crkve. Oni, doduše, imaju POS terminal, ali on “ne radi”. Ne predstavlja to problem uvek, ali u situacijama kada vam je tako nešto potrebno, jedini način je da pronađete najbliži bankomat, što nije najbolje rešenje ukoliko se bankomat matične banke ne nalazi blizu, a ne želite da date 100 dinara samo da biste podigli pare sa bankomata druge banke.

Ipak, nije sve tako crno. U odnosu na period od pre nekoliko godina, zastupljenost plaćanja karticama je porasla i teško da će opasti. Daleko je od savršenog i mora da se radi na širenju mreže POS terminala svuda, pa i po trafikama, jer je to ono što današnji način života zahteva od trgovaca.

Čipovane lične karte.

Ono što me je neprijatno iznenadilo i u najmanju ruku razočaralo jeste činjenica da, iako imam čipovanu ličnu kartu, određene procedure nisu pojednostavljene, barem ne što se tiče Novog Sada. Jedan od primera može biti prijava i odjava prebivališta, koja bi bez problema trebala da se odvija samo uz ubacivanje kartice u čitač. Štaviše, i odjava i prijava može da se uradi na istom mestu, a u sistemu se sve beleži kao i na čipu na ličnoj karti. No, međutim… upravo pri pokušaju da se prijavim na novo prebivalište u Novom Sadu, a sa prebivališta u Sremskoj Mitrovici, službenica na šalteru u novosadskom SUP-u mi je tražila, ni manje ni više, nego odštampanu i overenu potvrdu o odjavi sa prebivališta. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se prethodno nisam odjavio nego da sam pokušao da se odjavim i prijavim na istom mestu. Nažalost, to nisam imao, jer sam isti papir već predao vojnom odseku. Jedina sreća u svemu tome je što mi brat radi u mitrovačkom SUP-u upravo na tim poslovima, pa mi je taj papir poslao odmah istog dana.

I sad mene zanima, čemu sve te čipovane lične karte? Jedinu prednost koju ja vidim u čipovanoj ličnoj karti jeste ta da ista ne mora da se menja kada se menja prebivalište, kao i da je lakše štampanje podataka, umesto fotokopiranja. Sve ostale procedure su iste, barem kada je Novi Sad u pitanju, i apsolutno vam ništa ne znači to što ste se pri izradi nove lične karte odlučili za onu sa čipom.

Jedan od problema u novosadskom SUP-u je i to da, ako vam je potrebno uverenje o državljanstvu, moraćete da platite taksu za njega, čak iako ga vadite radi prijave za zaposlenje. Prema Zakonu o republičkim administrativnim taksama, na zahtev za izdavanje uverenja o državljanstvu se ne plaća taksa, ali ako slučajno kažete da nećete da platite, u novosadskom SUP-u će vam reći da morate da platite taksu, jer oni to sve skeniraju i ubacuju u program u kojem nema mogućnosti da se evidentira da se taksa ne mora naplatiti. Ok, pitanje. Koga oni zajebavaju? Upravo zbog toga sam se pre neki mesec debelo posvađao sa gospođama/gospođicama koje rade na tim poslovima i upitao ih da li su svesne da one kao i njihov načelnik, na kojeg su se pozivali, svesno krše zakon zbog programa koji ne prihvata nijedan drugi unos osim onog gde je plaćena taksa? To nisam želeo da im dopustim da prođe, pa sam pet minuta pred kraj radnog vremena pisao zahtev da se odobri vađenje uverenje o državljanstvu bez plaćanja takse prema važećem Zakonu o republičkim administrativnim taksama. Taj zahtev je prihvaćen i ista taksa nije naplaćena. Toliko o sistemu.

But, I digress…

I za kraj, pokrajinski zavod za zdravstveno osiguranje.

Iako se svi podaci o osiguranicima nalaze u jednoj objedinjenoj, centralizovanoj bazi, gospoda iz pokrajinskog zavoda su tražili, opet, papirni dokaz da sam ja uspešno odjavljen sa zdravstvenog osiguranja moje majke, koja je bila nosilac osiguranja, a koja je svoje pravo na osiguranje izgubila onda kada je izgubila posao. Naravno, onog trenutka kada je ona odjavljena za zdravstvenog, odjavljen sam automatski i ja, jer je ona nosilac. Da bi se sve to videlo u sistemu, dovoljno je ukucati moj JMBG. Kao i uvek, kod nas ne ide to tako. Ne bih sada da pričam o celoj zavrzlami vezanoj za odjavu/prijavu na zdravstveno osiguranje, ali činjenica je da sam na kraju bio primoran da predam papir koji je u stvari bio potvrda da sam ja odjavljen sa zdravstvenog i da mogu ponovo biti prijavljen na svoje ime u firmi u kojoj radim.

Na kraju, kada se sve sabere, ostaje činjenica da smo još uvek robovi papirnih novčanica i zastarelih procedura iako je napravljen istinski pomak u implementaciji elektronskih sistema. Problem nastaje onda kada te elektronske sisteme treba i iskoristiti. Proći će još neko vreme pre nego što se u potpunosti prepustimo i prebacimo na sve ono što se u svetu odavno već primenjuje.

Sunday, July 3rd, 2011 Tekstovi