Gde žurite?

 

Fotografija preuzeta odavde. “So, what’s your hurry?”

Nekad ne prođe dan, a da se ne zapitam, gde svi toliko žure? Žure da pređu pešački, žure u kolima, žure na motorima, žure po trotoarima, žure u prodavnicama, žure u redovima. I možda sve to ne bi toliko ni strašno bilo, da imaju malo tolerancije, obzira. Umesto toga, onaj koji žuri da pređe pešački, pa zakorači na crveno, ne samo što ugrožava svoj život, nego ugrožava i tuđi. Oni kojima je u kolima teško da pritiskaju pedale dok čekaju da “spori” pešaci pređu ulicu, cupkaju, streljaju pogledom, a oni ekstremniji i trube, psuju, pa tako stvaraju frustraciju, oni u redovima hukću, pufću, kao da su jedini koji imaju još poslova da obave. Čemu?

Ono što je pomalo smešno u celoj priči je da mnogo njih u stvari nigde ne ide, a mnogo žure. Viđam roditelje sa malom decom koji prelaze na crveno svetlo na prometnim ulicama i bulevarima, da bi nakon što pređu, nastavili da se vuku, kao što su se vukli i da bi došli do pešačkog. Semafor? Crvena, zelena svetla? Ma to je samo modni detalj u gradu, kao svetleći izlog. Time svoju decu uče da nema potrebe da poštuju nešto što je zakonom određeno i kažnjivo, a nije tu postavljeno da bi lepo izgledalo, nego ima svoju svrhu.

Hajde da se osvrnemo malo na ono što nije zakonom kažnjivo, ali je za moralnu osudu. Desilo mi se pre jedno mesec dana, kada sam išao da dam krv na dan davalaca krvi uz još nekoliko tviteraša, da doživim da jedna šmizla, bez ikakvih skrupula, uleti pre nas petoro koji smo bili ispred nje, i to da bi dala krv. Kada smo se pobunili i prokomentarisali drskost, njen odgovor je bio “Pa što vi niste prvi dali papir, čovek je pitao? Uostalom, ja žurim.” Da, a naše vreme je zanemarljivo. Kultu… šta? Ne znamo mi tu reč. U redu, niko od nas nije propao zato što smo sačekali pet minuta duže, ali me zanima, a gde je ona to žurila? Pa zar mora taj idiotski mentalitet da se pokazuje i u takvoj instituciji?

Ljudi su isfrustrirani, nervozni, napeti… “moderan” način života nam nameće da imamo jako malo vremena za sebe, da moramo da obavimo brdo stvari u jednom danu, da je sve “hitno”. Ima nekih stvari koje stvarno oduzimaju vreme, pogotovo naša birokratija, ali to je nešto što promeniti ne možemo, barem ne još. Sve ostalo, neće nam uštedeti mnogo vremena. Jurcanje automobilom, pretrčavanje pešačkog prelaza, guranje preko reda, sve to nam donosi vreme reda veličine nekoliko desetina sekundi možda. Jedan dan ima 86.400 sekundi. Nekoliko desetina nam ništa neće značiti.

Zanimljiv je bio jedan eksperiment SAT ekipe, kada su dvoja vozila išla za Zlatibor, u jednim kolima je vozač rizično vozio, preticao preko pune linije, išao brže od dozvoljene brzine, dok je ekipa u drugim kolima poštovala i najmanje saobraćajno pravilo. Završilo se tako što su druga kola došla posle prvih čitavih 45 minuta kasnije. Da li je tih 45 minuta zaista toliko važno, ako rizikujete da unesrećite svoju i tuđu porodicu?

Ja se radujem svakom svom odlasku u Sremsku Mitrovicu. Tamo se osećam opušteno i smireno. Dosta mi je gradske buke, trke, gužve, žurbe. Počinje jako da mi sveta sva ta nagomilana nervoza i neraspoloženje. Sve više mi prija nešto lagano. Ne žurim nigde, a svugde stignem na vreme. Nije smak sveta ni ako zakasnim malo. Sve se može ukombinovati, samo kad se hoće. Treba se opustiti, usporiti.

If your life in this modern world seems to pass you by at the speed of light, perhaps you should consult Einstein, that the faster we travel, the more time is compressed. That’s right, the faster we go, the less time we have. So what’s your hurry? – Willie Nelson

Zato, samo bez nervoze, opušteno, i ako ne morate da žurite, onda i nemojte.

Tags: bezobzirnost, buka, gužva, nervoza, netolerancija, pešački, saobraćaj, semafor, žurba