Još jedno radno jutro…

 

 

Sivo, tmurno jutro. Zvoni alarm. Pritiska “snooze”. Nastavlja dalje. Legao je kasno, nije mogao da zaspi. Pokušava da otvori krmeljive oči. Zvoni mu telefon. Zove ga majka. “Ustajanje” – kaže. Da, da, evo, krećem u školu. “Da te zovem još jednom?” – pita. Naravno. Tih 10 minuta će mu značiti isto koliko mu znači kada leti temperatura padne za čitav jedan stepen. Nema veze, osećaće se bolje, placebo efekat. Zvoni alarm, ponovo. Opet “snooze”. Ponovo telefon. Da, evo, evo, dižem se iz kreveta…

Konačno je uspeo da se podigne. Sedi na ivici kreveta, klati se. Hajde, imaš deset minuta da se spremiš. Ustaje, odlazi do kupatila. Umivanje, zubi, sve tim redom. Prošlo deset minuta. Kad pre jebote?! Hajde, u sobu, nogavica jedna, nogavica druga. Fuck jebote. Neobrijan. Jebi ga, sačekaće sledeći dan. Majica kratkih rukava. Nije valjda toliko hladno napolju. Gradski bus kreće za 7 minuta, njemu treba 5 da dođe do stanice, a nije još obuo patike. Ufff… hajde, brzo. Izlazi napolje, zaključava vrata, brzim korakom niz stepenice i prema stanici.

Zgrada koja se pored gradi još malo pa gotova. Prelazi ulicu, nema saobraćaja. Odlično, Marfi ga je poštedeo ovaj put. Prolazi pored lokala. Opet isti lik stoji napolju i puši cigaru. Video ga je svaki dan ove nedelje. I taj lik njega. Još malo do stanice…

Stiže na stanicu, autobus taman staje. Ulazi, seda. I sad klackanje narednih 13 minuta. Ulazi kolega iz obezbeđenja u zgradi u kojoj radi. “Ćao” – reče obezbeđenje u pruža ruku. Nastavlja dalje prema zadnjem delu autobusa. Odlično, neće morati da smišlja “small talk”.

Autobus staje na stanicu gde treba da izađe. Nevoljno se diže. Tako bi produžio sad, do kraja, pa se vratio nazad. Ma ko ga jebe, samo do 14 časova, preživeću. Pešači uz kolegu. Ćute. Ni ovom drugom se ne priča. Dolazi do prodavnice, pozdravlja se sa kolegom, i ulazi unutra. Frižider, guarana. Dve, tri… jedna za kolegu koji dolazi kasnije, dve za njega. Juče je probao samo sa jednom. Spavalo mu se ceo dan. Dobar dan, kasa, pare, doviđenja.

Stiže do firme. Ne javlja se nikom. Niko ga nije ni skontao. Ni ne treba, samo vi pričajte. Kancelarija. Psihička priprema za idiote. Daj da otvorim ove prozore, oseća se kao u štali. Vaduha jebote, vazduha. Seda za kompjuter, pušta internet radio stanicu sa klasičnim bluzom. Loguje se. Niski start. 08:01. “Zvr-zvr”. O da ti jebem… “Dobar dan, izvolite? -Ne radi mi internet. -Budite trenutak na vezi.” Ni “dobar dan” pička ti materina, a? Vreme je za “napuš”.

And so it begins…

Tags: jutro, posao, spavanje