Nedostaje nam optimizam

 

light-at-the-end-of-the-tunnel-blog

Na kraju tunela je uvek svetlo. Preuzeto odavde.

Teško je u današnje vreme u ovoj zemlji biti optimista. Posebno ako ste izuzetno moralni i samosvesni. Jako je lako upasti u depresiju i tugu, a kada se to desi, onda je jako teško vratiti se nazad u neku ravnotežu gde možemo da iskritikujemo neku situaciju ili osobu, bez da se iznerviramo zbog toga. Treba shvatiti da neke stvari kao pojedinci ne možemo da promenimo i da odraz nečije nekulture nije odraz nas samih. Među prvim tvitovima koje sam tvitovao na tviteru (au… :) ) sam napisao “Nadrkana okolina stvara nadrkane ljude koji dalje stvaraju nadrkanu okolinu…”. Istina, malo je bezobrazno to rečeno, ali suština bi bila ista i da sam napisao pristojnije reči.

Svodi se na to da ulazimo u jedan začaran krug iz koga je teško izaći, pogotovo ako su i svi ostali oko tebe takvi. Zato je važno okružiti se pozitivnim ljudima kojima se život ne svodi na puku kritiku, bes, ljutnju, nervozu i neraspoloženje. To ne znači da ne možemo da budemo nervozni, neraspoloženi, ali ako nam se život pretvori samo u to, onda rizikujemo da pokvarimo ne samo svoje psihičko zdravlje, nego i fizičko. Skače nam pritisak, broj otkucaja srca, počinje da nas boli glava… U nekom trenutku dođemo do toga da čak iako imamo nešto zbog čega treba da budemo srećni, ne vidimo ništa pozitivno u tome ili to prihvatamo zdravo za gotovo. Ja, kao primer optimizma, imam jednog prijatelja kojeg su doktori upropastili za ceo život. Neću mnogo o tome ko je i šta je, ali ću navesti samo činjenicu da do kraja svog života mora da pije lekove i to ne da bi lečio problem, nego da bi stabilizovao svoj organizam; ne može se izlečiti. Znamo svi koliko je zdravlje važno, zar ne? Ja tog prijatelja do sada nisam video da je ikada bio neraspoložen do te mere da ne možeš da pričaš sa njim. Razgovor sa njim je uvek prijatan i konstruktivan, čak i kada se priča o nekim negativnim stvarima. Siguran sam ja da i on ima svojih problema i da to većinom drži za sebe, da ne bi opterećivao okolinu, ali sam isto tako siguran da želi da gleda pozitivno na život i da se trudi da ga učini što prijatnijim, kad već prolazi kroz šta prolazi. Dakle, ako može on, zašto ne bismo i mi?

Znam da postoji i druga strana medalje, ona tužna i ružna strana medalje. Ne zatvaram oči pred problemima sa kojima se susrećemo, niti želim da budem licemeran i pokušavam sve da pretvorim u cveće i leptiriće. Da, teško je, nema se posla, nema se para, živi se teško. Ne žive svi teško, ali verujem da se stvaran broj onih koji jedva uspeju da skrpe kraj sa krajem meri u stotinama hiljada. Problem nastaje onda kada počnete da se nervirate zbog toga, a to vam crpi snagu, životnu energiju. Sigurno nisu ti ljudi sami želeli da dođu u takvu poziciju, pa počnete da razmišljate o državi, kriminalu, korupciji, lopovluku. Sa svih strana čujete, čitate o saobraćajnim nezgodama, greškama u zdravstvu, radu na crno, dok se šačica ljudi bogati na iovako već siromašnom narodu. Da, sve je to strašno. Niko to ne spori. I ne, ne možete to promeniti. Ma koliko vam se ne sviđala ta činjenica, ona ostaje. Sva nervoza, svo neraspoloženje, sva depresija, neće vam pomoći da išta promenite, naškodićete sebi, prenećete negativnu energiju svojoj okolini, a i dalje će postojati oni ljudi kojima apsolutno nije stalo do vas. Dolazimo do toga da ste iscrpljeni, depresivni, a da se niste pomerili sa mrtve tačke. I onda se treba zapitati: “Čemu to?” Sigurno da imate drage prijatelje, porodicu, kojima je stalo do vas. Treba razmisliti i šta činite njima kada se tako osećate i ponašate. Kada shvate da ne mogu nikako da vam pomognu iako su se možda iz petinih žila trudili, pustiće vas da obitavate u mračnom delu vaše svesti. Poneko će vam se možda i pridružiti, a onda je kraj. Živite samo radi besa, ljutnje, tuge, nervoze, neraspoloženja. Ne smejete se, ne družite se, ne uživate, ne opuštate se; svađate se, ili sa nekim ili sami sa sobom. Radite na tome da vama i ljudima bliskim vama bude bolje. Pomažite se međusobno, držite se zajedno. Da nije bilo nekih ljudi u mom životu, ne bi mi se mnoge lepe stvari desile; sve to, samo zato što je nekome stalo do mene i zato što neko nije hteo da bude indiferentan. Treba živeti za prijatelje, za porodicu, a pre svega, za sebe! Budite dobri i dobro će vam se vratiti. Ako nekad i naletite na zid od nekoga, nemojte to shvatati kao propast. Ljudi su različiti, ne dajte da vas to omete, ne dajte nekom idiotu da vam promeni život na gore. Ojačajte, ne prepustite se! Shvatite, takvi nisu zaslužili da se naslađuju vašom patnjom.

Ako ste visoko moralna osoba, iznerviraćete se samo time što ćete izaći napolje i videti osobu koja je upravo bacila papir, čašu, flašu na ulicu, a kontejner se nalazi 10 metara od nje. Nisu neke stvari striktno zabranjene zakonom, mada bi po mom mišljenju trebale da jesu, ali vas prosto iznervira ta činjenica da nekome nije stalo do takvih stvari i da može da bude do te mere necivilizovan. Ono što morate, odnosno moramo (dakle, i ja sa vama) da shvatimo, jeste da je to isključivo odraz nekulture te osobe. Niste je vi vaspitali niti treba vi da je vaspitate. Ako ta osoba za svojih 20, 30, 40, 50, 60, 70, itd. godina nije naučila kako da se ponaša, onda ne treba ni vi da budete ti koji će je učiti. Pogledajte, nasmešite se i recite sami sebi: “Ja nisam takav/takva, ja sam drugačiji/a.” Budite pristojni, ljubazni, kulturni; oštri onda kada morate, ali zadržite svoj nivo. To što je neko neartikulisana budala, ne znači da i vi morate biti takvi. Bez obzira da li ste vi ti koji tražite neku uslugu ili tu uslugu pružate sa vašeg radnog mesta, uvek se držite onoga “lepa reč i gvozdena vrata otvara”. Da, kliše je, i ne, ne pali uvek, posebno ne kod nas, ali tamo gde neće reč, hoće stav. Zadržite svoj stav, budite sigurni i samouvereni u sebe. Ako ste pogrešili, izvinite se, ispravite vašu grešku; ko radi, taj i greši. Neće vam svi biti zahvalni na tome, ali to ne treba da vas deranžira previše. Kada su u pitanju odgovorniji poslovi, usavršavajte se, ne brzajte i smanjićete kritične greške na minimum. Trudite se i radite isto onoliko kvalitetno koliko biste želeli da neko ko vama pruža uslugu radi kvalitetno. Treba znati i da osobe koje svoju frustraciju leče na vama, sigurno žive gore od vas. Mogu oni imati mnogo više materijalnih stvari nego vi, ali kada su došli do toga da moraju svoje komplekse da testiraju na vama, sigurno nisu preterano srećni u životu. I to je ono što treba izbegavati; ne smete dozvoliti da vas nešto izjeda iznutra. Kada postignete taj nivo, osetićete olakšanje. Frustracija će uvek biti, kao i svih ostalih negativnih emocija, ali one ne smeju da upravljaju vašim životom.

Sreća nije uvek materijalna; sreća se ne meri. Sreća se nalazi i u malim stvarima isto onoliko koliko se nalazi i u velikim. Pronađite sreću u sunčanom danu, u opuštenom poslepodnevu, u omiljenom filmu, u druženju sa dragom osobom. Bavite se nekom fizičkom aktivnošću, izbacićete iz sebe negativnu energiju. Nekad je potrebno tako malo da se osećate zadovoljnim. Verujte, ima ljudi koji su izgubili svoju sreću i pitanje je da li će je ikad vratiti. Zbog toga se ona ne sme uzimati zdravo za gotovo i mora se tražiti i po najtamnijim uglovima. Ima je svuda, samo je treba izvući.

Znate li šta je tuga? Kada izgubite dete. Ja to nisam doživeo, još sam mlad da bih imao dete, ali sam doživeo delić tuge kroz jedne prijatelje. Izgubili su sina jedinca, 20 godina, saobraćajna nezgoda. Vraćao se sa košarkaške utakmice na kojoj je bio rezerva. Ni kriv, ni dužan, ostao je bez života. Borio se dugo vremena u komi. Onda više nije imao snage. Njegovi roditelji su dobro situirani. Materijalno su obezbeđeni. Znate li šta njima sad to znači? Ništa. Samo praznina u njihovim srcima. Ako ste ikad osetili tugu koja je toliko velika, iskreno mi je žao. Znam da za ljude poput njih, optimizam ne postoji. Sreća… ne postoji. Oni sada žive za priče o njemu i njegovim uspesima. Dakle, kada pomislite kako vam je teško jer stojite u redu u banci pola sata da biste platili velik račun od iovako male plate, razmislite da li može da vam bude gore. Ako čitate ovaj tekst, onda imate pristup internetu. Ako imate pristup internetu, znači da možete da ga priuštite na ovaj ili onaj način. Ako možete sebi to da priuštite, znači da niste u tolikom problemu koliko mislite. Za sve one koji nisu te sreće, a nalaze se oko vas, dajte im deo sebe, deo vaše sreće, pomozite im da je i oni pronađu. Tako malo je potrebno. Osluškujte, jedna vaša sekunda može nekome da znači ceo život. Borite se za drage ljude isto onoliko koliko biste se borili za sebe. I nikako nemojte dopustiti da vas nešto izjede i iscrpi do te mere da više niste u mogućnosti ni sebi da pomognete. Ako, pak, niste u mogućnosti da pomognete, ne izjedajte se zbog toga. Dragim ljudima će značiti i vaša mentalna podrška u teškim trenucima. Ne možete pomoći svima, niti se to od vas traži. Postoje i oni koji ne žele da pomognu sami sebi. Nemojte se trošiti za takve ljude. Pokušajte, ako odbijaju, prihvatite to. Nije vaše da ispravljate krive Drine.

Ne postoje laka rešenja niti laki odgovori. Ni ovaj tekst ne bi trebao da se shvati tako, kao odgovor na sve životne probleme. Ovaj tekst je samo tu da vas podstakne da počnete pozitivno da razmišljate i da ne dozvolite da vam negativne emocije vladaju životom. Ne smete se ujutro buditi bezvoljni. I ne, ovaj tekst nije u fazonu “mislite pozitivno i sve će vam se ostvariti”. Neće. Ali će vas podstaći da se borite i da ne pokleknete. U celoj toj priči, ako vam se ostvari samo jedan od ciljeva koji ste sebi zacrtali zato što ste razmišljali pozitivno i podstakli sami sebe da gurate, gurate, gurate… onda ste uspeli.

U krajnjem slučaju, pročitajte i Optimizam koji je napisao @DecakVecni, pa razmislite koliko snažna volja ume da bude, samo ako je pokrenete…

—————————————

—————————————

Tags: , , , , , , , , ,

Friday, August 19th, 2011 Tekstovi
  • http://twitter.com/skerina_migrena marija k skeri

    bas sam juce pricala sa drugarom i rekla mu da su ljudi opasno sjeb u srbiji. nema zelje, nade ni optimizma. nezainteresovanost za svoje i opstedobro je na opasno visokom nivou.

    • http://twitter.com/PhTx3 Jovan V.

      Pa, nažalost, da, tako je. Nije da ih ne razumem, znam kakva je situacija, nisam ni u šta povoljnijoj ni sam. Teško je. Ljudi su umorni. Međutim, ako se predaš, gotovo je. Šta je alternativa? Okončanje života?

      Moja majka je ostala bez posla pre nešto više od godinu i po dana. Šta je trebala da radi? Krenula je sama, nekako, zadužila se, sad je u advokaturi. Prva tri meseca nijedan jedini posao na vidiku. Prošlo je godinu dana od tada, evo, sada stižu dobre vesti, malo-malo pa ima posla. Nije sjajno, ali se razvija.

      Da je odustala pre nego što je uopšte i krenula, šta bi od svega toga bilo? Niko ne zna koliko joj je teško bilo, verovatno ni ja. Ali gura, ne da se.

      To je suština.

      Nadam se da će se situacija promeniti, ali se bojim da će do toga jako teško doći. Do tad, u se i u svoje kljuse.

      Hvala na komentaru.