“Dajte mi sitno. -Neću.”

 

Slika preuzeta sa Politika.rs

Iako nisam do sada izgovorio ovu rečenicu, sve više se kuva u meni da počnem da bljujem vatru kad uđem u prodavnicu. Moja majka, sa druge strane, nema dlake na jeziku, pa je jednom prilikom upravo na takav način odgovorila kasirki kojoj je vaspitanje bilo na nivou uginulog lenjivca. Ona je gleda, belo. Kakva akcija, takva reakcija.

Nisam od onih osoba koja voli strogo formalnu komunikaciju, nisam snob, ali to ne iskljucuje lepo ponasanje. Pre možda nedelju dana me je u marketu Rekić jedna kasirka toliko fino “pitala” da li imam sitno, da mi je palo na pamet da vratim nazad sve artikle koje sam uzeo i da kažem da idem preko puta. Dajem novčanicu od 1000 dinara, ona: “Osam!” Kud’ mi ne pade na pamet da joj kažem “Na kur*u te nosam” samo da mi je znati. No, hajde, fin sam ja momak i sve to, ali čemu takav nastup? Nit’ sam ja bio bezobrazan, nit’ sam izgledao kao seljak, pa baš pretpostaviti da će mi takav način obraćanja biti normalan, mislim da je nenormalno.

U marketu Rodić u Futogu, devojka kupuje stvari, plaća, pakuje, dolazi kući, gleda račun, a na računu dva hleba. Još da je i uzela dva hleba, sve bi bilo u redu, ali pogledom na kesu… jedan hleb bogati! I to je Rodiću u Futogu samo jedan od problema koji ima, o proizvodima kojima je istekao rok trajanja, a koje guraju prve da se prodaju, voća i povrća koje je već istrulilo do neprepoznatljivosti i generalnog bezobrazluka kasirki mislim da ne treba previše razglabati.

Sjajno mi je i ono kada se šetam između rafova, a za mnom neki čika ili teta, kao nešto gledaju proizvode, a u stvari mene prate. Toliko ste nevidljivi da bi vas i slepa osoba videla! Jeste, imam 118 kila i poješću vam sve, a u džepove ću strpati što je moguće više. Još kad ne biste imali kamere i one pištavce na izlazu, pa i da vas razumem, al’ kad me neko promatra kao poslednjeg kriminalca, to je onda već bezobrazluk. Srećom, nisam u poslednje vreme imao tih problema, ali budem li ikad naleteo na tako nešto, tražiću šefa, čisto da mu objasnim zašto neću više trošiti pare u toj prodavnici.

A ono što mi najviše ide na klinac je kad ne vrate ceo kusur. I to je postalo normalno. Stav: “Ma da mi to, brale, zaokružimo, nemam ti ja tog sitnog što ti tražiš, budi srećan da si i ovo dobio.” Više ti ni žvaku ne nude kad nemaju sitno da ti vrate! Vrate ti koliko imaju, pa sad tebi, sviđalo se, ne sviđalo… a ako im obratiš pažnju na to, onda te prozivaju da si cepidlaka. Pa dašta sam cepidlaka kada su to moje pare! Ja sam, vala, od te siće umeo da skupim i po 3000 dinara, a koliko jedna prodavnica koja ima više mušterija ima koristi od toga?!

Sve u svemu, došli smo do tog nivoa da je sve manje prodavaca i kasirki koji imaju poštovanja prema mušterijama. Da, rad sa ljudima je težak, ali ofrlje raditi svoj posao bez ikakvog truda i poštovanja prema ljudima je… pa, jadno, u najmanju ruku.

E, dokle god se budeš tako ponašao/la, bićes samo kasir/kasirka i ništa više…

Tags: drskost, kultura, kusur, market, mušterija, Rekić, Roda, sitno