Otuđenost modernog društva

 

friends

 

Da li je to zato što starim, pa stvari gledam na drugačiji način ili je nešto drugo u pitanju, ali definitivno mi se čini kao da su se ljudi u poslednje vreme jako otuđili. Da, imamo svi svoje facebook/twitter/g+/myspace/linkedin naloge sa stotinama prijatelja koje “poznajemo”. Sa koliko tih ljudi se zaista družimo, pričamo, delimo trenutke tuge i sreće? Naravno da se u životu ne može imati toliko prijatelja i da je samo nekoliko pravih prijatelja, a ostalo su poznanici, ali smo počeli da se udaljavamo čak i od ljudi do kojih nam je stalo u velikoj meri. Gledajući sa strane, počelo je da mi se čini da je sve tako veštački, usiljeno, površno. Nema pravog druženja, pravog prijateljstva, a sve se svodi na korist. “Oh, hej, pa on ima para/ugledan je/svi ga znaju, možda mi zatreba nekad.”

U današnja vremena, više vremena provodimo u potrazi za osnovnim sredstvima za življenje i jako malo vremena imamo i za sebe, a kamoli za ostale. Često prođu nedelje pa čak i meseci dok se vidimo sa nekim prijateljem, a i to druženje traje vrlo kratko, pod uslovom da uspemo da se dogovorimo. Što smo stariji, to više život nam prelazi u posao, stres, napetost, posebno u Srbiji. Mnogo se vremena provodi pred kompjuterom, za facebook-om, a to vreme bi moglo da se iskoristi za druženje sa nekim dobrim prijateljem/prijateljicom. Problem nastaje u tome kada nemaš sa kime da se vidiš jer svi imaju neka važnija posla. Ta “važnija posla” prerastaju u hronični nedostatak vremena i pre nego što možete i da se zamislite, ispada da ste izgubili osobu koja je u vašem životu igrala važnu ulogu.

Sve se svodi na facebook. Ne volim FB, dosadan mi je i nema ništa zanimljivo na njemu. Činjenica je da se sve stvari saznaju na FB. Ko je bio na letovanju/zimovanju, gde, slike, statusi, komentari, situacije.  Informacije o nečijem životu idu do tih detalja da vrlo često kada se sa tom osobom i vidite, nemate šta da je pitate. Već se sve zna. Ljudi su prestali da se javljaju, prestali su da se zanimaju, teško im je da napišu jednu SMS poruku i sete vas se, ali im nije teško da provode sate i sate pred FB-om gledajući nečije slike. Nejasno mi je i nelogično uvek bilo da dve osobe komuniciraju putem FB, a žive na 10, 15 minuta jedna od druge, u istom gradu. FB je dobra ideja, dobar alat, koji se koristi na totalno pogrešan način. Ljudi su ga napravili takvim kakav sada jeste, a apsolutno je beskoristan kada se koristi na takav način. Barem meni. Čast izuzecima koji ga koriste za ono za šta bi, realno, i trebao da se koristi.

Tipično opijanje sa “prijateljima” po kafanama i diskotekama ne smatram druženjem. U takvim atmosferama, em su svi pijani do te mere da više ne znaju ni kako se zovu, em ne može da se priča od muzike od koje se gubi sluh već u tridesetoj godini života. Malo je ljudi sa kojima može da se sedne, priča, smeje i plače. Malo je ljudi sa kojima možeš da podeliš svoje misli, koji će te saslušati, koji će te ozbiljno shvatiti kada je potrebno. Malo je dubokoumnih ljudi, ljudi sa stavom i svojim mišljenjem kojima nisu usađeni stereotipi. Ljudi koji nisu jednodimenzionalni i gledaju svet crno/belo. Sve se svodi na plitkoumnost osoba kojima možeš do prekosutra nešto objašnjavati, ali oni svejedno neće shvatiti šta želiš da kažeš.

Ljudi su se otuđili ne samo od svojih prijatelja, već i od svih ostalih. Postali su imuni i neprobojni za bol, patnju i nevolje koje su zadesile ljude tik pored njih. Zatrovani ljutnjom i besom zbog sopstvenih problema, nisu u mogućnosti da sagledaju dve strane jedne medalje. Ljubomorne, besne sitne duše kojima je tuđa nesreća hrana, koji ne vole nikoga, pa ni sebe. Svet oko sebe posmatraju kao poligon za svoje spletke. Mnogo je onih koji ne razmišljaju ni o čemu drugom osim o sebi. U prvom planu su njihove želje i snovi, a sve to ne bi bilo toliko strašno da nisu spremni da gaze po mrtvima samo da bi do toga došli. Sve je manje samilosti, dobrote, želje da se pomogne samo zarad pomaganja, a ne zbog nekog interesa. Hladnokrvna, siva lica na ulicama grada, koračaju, ne razmišljaju. Zašto bi opterećivali svoje sitne živote drugim stvarima? Napuštenog psa na ulici ne bi pomazili, ali bi mu zato bacili petardu pod noge…

Dešava mi se da u velikom broju slučajeva, kada upoznam osobu čiji karakter mi se svidi, postanem uzbuđen. Uzbuđen, jer sam upoznao kvalitetnu osobu sa kojom mogu da podelim misao, a da to ne bude protumačeno na pogrešan način. Uzbuđen, jer i ta osoba ima istu želju da priča sa mnom i da se druži isto koliko i ja imam. Iz tih razloga se nekad može desiti da ta moja uzbuđenost bude protumačena pogrešno i da neko pomisli da sam čudan. Međutim, to u stvari samo govori koliko ja žudim za kontaktom sa ljudima čiji mozak razmišlja malo dublje od pukog “evo, jeo, s*ao, pi*ao, spavao pa opet jeo”. Želim da vidim samo najbolje u ljudima, ali je toga sve manje i manje. Došli smo do toga da je prihvatljivo bezobzirno, bezobrazno, drsko i pre svega tupo, glupo i lenjo ponašanje. Odavno sam ja to shvatio, a go*no (da, pravo ljudsko go*no) koje je dočekalo mene i moje komšije u dvorištu ulaza u zgradu, me je samo dodatno uverilo u to da smo više životinje od samih životinja.

Prave prijatelje je sve teže pronaći…

calvin-and-hobbes-friends

 

Tags: , , , , ,

Thursday, December 29th, 2011 Tekstovi
  • Iva

    Ovo mogu da potpišem:

    “Dešava mi se da u velikom broju slučajeva, kada upoznam osobu čiji karakter mi se svidi, postanem uzbuđen. Uzbuđen, jer sam upoznao kvalitetnu osobu sa kojom mogu da podelim misao, a da to ne bude protumačeno na pogrešan način. ”

    Malo je ljudi, pogotovo suprotnog pola, koji me posmatraju kao nešto jednako sebi, kao nešto vredno pažnje. Ide se u dva ekstrema: ili si snishodljiv s nekim, jer ti nešto treba; ili ga smatraš debilom, jer si ti, zaboga, faca i ta budala te nije dostojna. Zato mi je drago što znam nešto ljudi koji nisu takvi.

    Otuđenost je boleština, ali nije samo do drugih. Recimo, ni posle pet i po godina poznanstva sa jednom od svojih najboljih drugarica, ne znam mnogo toga o njoj. Bukvalno me je sramota da je pitam, tu postoji nešto zastrašujuće što mi nije jasno. I uvek se brinem da me ona nekad izbegava, da neće nešto da mi kaže, da sam pogrešila. Neke prijatelje nisam videla od trenutka kad su našli nekoga, neke od trenutka kad su našli posao…

    ….a sve to, u vremenu kad nam materijalno nije bilo ovako bitno, kad nisu svi bili budni po celu noć i kad nam nije bilo dostupno sve ono što sad imamo, jednostavno nije postojalo.

    • Anonymous

      Prvo, hvala ti na komentaru :) .

      Sto se tice tvoje konstatacije, slazem se sa tobom. Nemoguce je upoznati nekoga ako ta osoba nece da ti dozvoli da je upoznas. S druge strane, ne treba da se bojis da li si nesto lose uradila ili nisi. Pravi prijatelj ce ti reci ako mu nesto smeta po pitanju tvog ponasanja i sl., ali ti nece to uzeti za zlo, a ti ako si pravi prijatelj, takodje neces tu kritiku uzeti za zlo. Ostali ce precutati i izbaciti te iz “kruga”.

      Sto se tice posla, devojaka, zena, materijalnog i sl., verujem da postoje kako neopravdani razlozi, tako i opravdani. Uzimam sebe za primer. Od trenutka odredjenih promena u firmi, ja imam jedan jedini slobodan dan nedeljno. Ne stignem ni da se odmorim kako treba. U takvim situacijama je tesko dogovarati se sa nekim za druzenje. Hronicno sam umoran i vecinu vremena prespavam.

      Pocele su da nas opterecuju stvari odraslih, jer smo i sami odrasli. Neko bi rekao, suvise brzo… Treba preziveti u ovoj Srbiji, a to je sve teze.

      I onda kriticari kazu “na ‘Zapadu’ nema prijateljstva i zabave, samo se radi” kada govore u “korist” Srbije. Ja kazem, nema toga vise ni ovde, barem ne onako kako bi trebalo.

      • Milos

        Vreme je otudjenosti.I ja se radujem kao malo dete cim cujem ljudski glas a u kafic odem samo da bih video ljude i makar se pasivno socijalizovao.Nicim nisam zasluzio da budem sam..sa svim svojim kvalitetima,drustvenoscu i zdravim razumom.Mnogi ljudi su danas osudjeni na izolaciju Ni krivi ni duzni a u stvarnosti sve izgleda na prvi pogled kao u bajci,Nemam koga da krivim,najmanje sebe ali izgleda da je definitivno doslo doba kada covek sve manje lici na coveka a sve vise na usamljenu kreaturu koja se radja,sanja,zivi,raduje voli i prica iskljucivo sama sa sobom.U takvom okruzenju nije lako pronaci svoje mesto sto se tice odnsa sa drugim.Smatram da se kao sto kazu biolozi evolucionisti ljudsja priroda u sustini nije menjala milionima godina unazad i verujem da ce zauvek ostati takva kakava je – krhka.Jedino sto se moze a sto kao vedra osoba uvek preporucujem sagovorniku u slicnom stanju kao ja da se okrene sebi i drugim aktivnostima i tu pronadje srecu.Tako pojedinac opstaje i prezivljava i iako je sam niko ga zbog toga vise nece smatrati cudakom kao nekada jer je to danas postalo potpuno prihvatljivo i normalno.

  • BabyBlue

    Joj,tako pogođen tekst,mene to muči a imam tek 23 godine.. Osjećam da neman ni prave prijateljice,imam dvi drage osobe al opet nije to to,kad one često o nekim stvarima ne žele ni čut a kamoli popričat,kad pričaju samo o ljepoti,odjeći,ali opet nisu loše osobe,imaju još topline u sebi,samo malo isprazne u nekim stvarima,i ne žele se zamarat s nekim dubljim temama,ali opet zbog toga se pomalo udaljujem od njih,s druge strane neke su zaglumile,sve se vrti oko love,loše glazbe,sexualizacije društva…Nemam nijednu prijateljicu s kojom bi mogal podijeliti ove misli.Nitko više ne želi razmišljat niti biti ono što je,svi stavljaju neke umjetne maske “coolerskog” društva. Danas neke mamice svoje curice odgajaju da su drske i da se šminkaju ili vole visoke pete. :/ Osjećam da nisam kao drugi i da mi je sve teže naći pravu prijateljicu,jedino šta me spašava je moja obitelj i dečko,s njima se osjećam ispunjeno… Šta se događa ovom društvu i kuda to vodi?! Nadam se da nam budućnost otvara vrata nade za humanijim i zdravijim(manje opterećnim) društvom ! Idem poslušat malo blues-a da se opijem lijepom muzikom,pozdrav dragim istomišljenicima! ;)

    • PhTx3

      Prvo i pre svega, hvala ti puno na komentaru i izvini na sporoj reakciji mojoj. Nazalost, slabo imam vremena za sajt pa ga slabije i posecujem.

      Slazem se u potpunosti sa tobom i to postaje vec veliki problem. Velika je otudjenost, a i kada dodjemo do tog momenta gde imamo neke “prijatelje”, uglavnom se sve vrti oko povrsnih stvari u zivotu.

      U svakom slucaju, nemoj odustajati, siguran sam da ces pre ili kasnije naci “prijatelja za zivot”, a do tada, se opijaj dobrom muzikom, podrzavam u potpunosti ;) .

      Hvala jos jednom.

      Pozdrav!

The video cannot be shown at the moment. Please try again later.