Otuđenost modernog društva

 

 

Da li je to zato što starim, pa stvari gledam na drugačiji način ili je nešto drugo u pitanju, ali definitivno mi se čini kao da su se ljudi u poslednje vreme jako otuđili. Da, imamo svi svoje facebook/twitter/g+/myspace/linkedin naloge sa stotinama prijatelja koje “poznajemo”. Sa koliko tih ljudi se zaista družimo, pričamo, delimo trenutke tuge i sreće? Naravno da se u životu ne može imati toliko prijatelja i da je samo nekoliko pravih prijatelja, a ostalo su poznanici, ali smo počeli da se udaljavamo čak i od ljudi do kojih nam je stalo u velikoj meri. Gledajući sa strane, počelo je da mi se čini da je sve tako veštački, usiljeno, površno. Nema pravog druženja, pravog prijateljstva, a sve se svodi na korist. “Oh, hej, pa on ima para/ugledan je/svi ga znaju, možda mi zatreba nekad.”

U današnja vremena, više vremena provodimo u potrazi za osnovnim sredstvima za življenje i jako malo vremena imamo i za sebe, a kamoli za ostale. Često prođu nedelje pa čak i meseci dok se vidimo sa nekim prijateljem, a i to druženje traje vrlo kratko, pod uslovom da uspemo da se dogovorimo. Što smo stariji, to više život nam prelazi u posao, stres, napetost, posebno u Srbiji. Mnogo se vremena provodi pred kompjuterom, za facebook-om, a to vreme bi moglo da se iskoristi za druženje sa nekim dobrim prijateljem/prijateljicom. Problem nastaje u tome kada nemaš sa kime da se vidiš jer svi imaju neka važnija posla. Ta “važnija posla” prerastaju u hronični nedostatak vremena i pre nego što možete i da se zamislite, ispada da ste izgubili osobu koja je u vašem životu igrala važnu ulogu.

Sve se svodi na facebook. Ne volim FB, dosadan mi je i nema ništa zanimljivo na njemu. Činjenica je da se sve stvari saznaju na FB. Ko je bio na letovanju/zimovanju, gde, slike, statusi, komentari, situacije.  Informacije o nečijem životu idu do tih detalja da vrlo često kada se sa tom osobom i vidite, nemate šta da je pitate. Već se sve zna. Ljudi su prestali da se javljaju, prestali su da se zanimaju, teško im je da napišu jednu SMS poruku i sete vas se, ali im nije teško da provode sate i sate pred FB-om gledajući nečije slike. Nejasno mi je i nelogično uvek bilo da dve osobe komuniciraju putem FB, a žive na 10, 15 minuta jedna od druge, u istom gradu. FB je dobra ideja, dobar alat, koji se koristi na totalno pogrešan način. Ljudi su ga napravili takvim kakav sada jeste, a apsolutno je beskoristan kada se koristi na takav način. Barem meni. Čast izuzecima koji ga koriste za ono za šta bi, realno, i trebao da se koristi.

Tipično opijanje sa “prijateljima” po kafanama i diskotekama ne smatram druženjem. U takvim atmosferama, em su svi pijani do te mere da više ne znaju ni kako se zovu, em ne može da se priča od muzike od koje se gubi sluh već u tridesetoj godini života. Malo je ljudi sa kojima može da se sedne, priča, smeje i plače. Malo je ljudi sa kojima možeš da podeliš svoje misli, koji će te saslušati, koji će te ozbiljno shvatiti kada je potrebno. Malo je dubokoumnih ljudi, ljudi sa stavom i svojim mišljenjem kojima nisu usađeni stereotipi. Ljudi koji nisu jednodimenzionalni i gledaju svet crno/belo. Sve se svodi na plitkoumnost osoba kojima možeš do prekosutra nešto objašnjavati, ali oni svejedno neće shvatiti šta želiš da kažeš.

Ljudi su se otuđili ne samo od svojih prijatelja, već i od svih ostalih. Postali su imuni i neprobojni za bol, patnju i nevolje koje su zadesile ljude tik pored njih. Zatrovani ljutnjom i besom zbog sopstvenih problema, nisu u mogućnosti da sagledaju dve strane jedne medalje. Ljubomorne, besne sitne duše kojima je tuđa nesreća hrana, koji ne vole nikoga, pa ni sebe. Svet oko sebe posmatraju kao poligon za svoje spletke. Mnogo je onih koji ne razmišljaju ni o čemu drugom osim o sebi. U prvom planu su njihove želje i snovi, a sve to ne bi bilo toliko strašno da nisu spremni da gaze po mrtvima samo da bi do toga došli. Sve je manje samilosti, dobrote, želje da se pomogne samo zarad pomaganja, a ne zbog nekog interesa. Hladnokrvna, siva lica na ulicama grada, koračaju, ne razmišljaju. Zašto bi opterećivali svoje sitne živote drugim stvarima? Napuštenog psa na ulici ne bi pomazili, ali bi mu zato bacili petardu pod noge…

Dešava mi se da u velikom broju slučajeva, kada upoznam osobu čiji karakter mi se svidi, postanem uzbuđen. Uzbuđen, jer sam upoznao kvalitetnu osobu sa kojom mogu da podelim misao, a da to ne bude protumačeno na pogrešan način. Uzbuđen, jer i ta osoba ima istu želju da priča sa mnom i da se druži isto koliko i ja imam. Iz tih razloga se nekad može desiti da ta moja uzbuđenost bude protumačena pogrešno i da neko pomisli da sam čudan. Međutim, to u stvari samo govori koliko ja žudim za kontaktom sa ljudima čiji mozak razmišlja malo dublje od pukog “evo, jeo, s*ao, pi*ao, spavao pa opet jeo”. Želim da vidim samo najbolje u ljudima, ali je toga sve manje i manje. Došli smo do toga da je prihvatljivo bezobzirno, bezobrazno, drsko i pre svega tupo, glupo i lenjo ponašanje. Odavno sam ja to shvatio, a go*no (da, pravo ljudsko go*no) koje je dočekalo mene i moje komšije u dvorištu ulaza u zgradu, me je samo dodatno uverilo u to da smo više životinje od samih životinja.

Prave prijatelje je sve teže pronaći…

 

Tags: društvo, druženje, facebook, otuđenost, prijateljstvo, stranci