Vandalizam – sve se vraća, sve se plaća

 

Fotografija unutrašnjosti novog autobusa novosadskog JGSP

Ne umemo da čuvamo svoje. Ne umemo da čuvamo tuđe. Na više primera je dokazano da lepe, korisne i kvalitetne stvari nisu za nas. Kod nas preovladava divljaštvo, prljavština, smeće, nekultura. Žao mi je što moram ovako da pišem, ali gde god se okrenuo, samo me dodatno uveravaju u to. Uništava se tuđe, plaćeno nečijim novcima, a pitam se kako bi se neko osećao da ti koji to uništavaju dožive isto na svojim stvarima. Je l’ im ni to ne bi smetalo?

Pre nekog vremena, Novi Sad se ponovio gradskim autobusima. Neću se baviti samom temom nabavkom autobusa, već onime što dolazi posle, kada su se, ruku na srce, lepi autobusi, našli u saobraćaju, među “ljudima”. Zapitao sam se koliko će vremena proći pre nego što autobusi postanu nečija kanta za smeće, nečija tabla za crtanje… Nadao sam se da grešim. Bezuspešno. Nije dugo prošlo otkako su autobusi kojima još ni onaj miris novog nije isčezao, već su sedišta bila išarana, semenke na sve strane, nalepnice izlepljene po staklima. Kakvo zadovoljstvo nekome predstavlja da na taj način uništi nešto i pretvori ga u nešto što je ružno, zapušteno, nikad mi neće biti jasno.

Neko je sve to morao da plati, nabavku novih autobusa, a zatim čišćenje istih od nagomilanog đubreta i išaranih sedišta. Ne ulazim u to ko je i na koji način platio, ali na kraju se sve to izvuče iz novčanika ljudi koji plaćaju poreze i takse gradu i državi. Između ostalog to plaćaju i oni koji su vandalizam napravili ili u krajnjem slučaju, njihovi roditelji. Zanimljivo bi bilo pratiti reakciju istih tih persona kada bi se neko ophodio prema njihovim stvarima na taj način. Da neko dođe i da im izlepi kuću nalepnicama i išara grafitima, da im se baci smeće u dvorište, da im izgrebe kola i polomi mobilni telefon, a zatim im uredno uzme pare da se sve to vrati u prethodno stanje. Možda bi im tada došlo iz dupeta u glavu, mada više ne gajim lažne nade da će iko početi da razmišlja normalno i kulturno.

Do čega smo došli, dovoljno je pogledati napolje. Ulice su izlepljene izbornim plakatima, ljudi bacaju smeće po ulici, sa prozora se izbacuje smeće u kesama nekome pod prozor/terasu, vrši se nužda i mala i velika po hodnicima i uglovima zgrada. Ja sam, izlazeći ujutro na putu prema poslu naleteo u hodniku zgrade na jedno veliko, smrdljivo, ljudsko go*no. O detaljima ne bih, previše je neukusno.

Kada u ovoj zemlji počnu da se primenjuju zakoni i kada se bude više obraćalo na ponašanje pojedinaca i/ili grupa ljudi koji se ponašaju na načine koji se smatraju svačim, samo ne kulturnim, možda ćemo i početi da ličimo na normalnu državu. Đubre treba čistiti od najnižeg nivoa, a to znači da privatna i javna imovina mora da se čuva i čisti, ne sme se dozvoliti vandalizam i kada bi se kaznio društveno korisnim radom, sa novčanom kaznom, svako ko prekrši to, pa se natera da čisti svoje brlje, došlo bi se do trenutka kada bi došlo i do promene ponašanja.

U Srbiji, sumnjam da ćemo to ikad videti, nažalost.

Tags: đubre, gradski autobusi, GSP, kultura, novi sad, smeće, uništavanje, vandalizam