Lenjost – gordost

 

rubics-cube-for-the-lazy

Slika preuzeta sa UberReview

Odmah od starta mogu da kažem da smo kao narod jako lenji. Ne radi nam se, ali zato želimo sve da imamo. Nećemo da dignemo dupe za nešto što nam je potrebno, ali očekujemo od svih ostalih da nam serviraju sve na tanjiru. Ide do te mere da ne želimo da izađemo iz kuće, samo kad bi moglo sve preko telefona da se odradi i to zato što su nam sve ostale tehnologije isuviše teške za rukovanje. Ko će se mučiti da nauči sve to, ej, mnogo je! Takvi ljudi obično prebacuju svoje probleme na druge i za iste odbacuju bilo kakvu odgovornost. Svi drugi su krivi, a meni je loše. Jeste, jeste.

Ljudima često “ne pada na pamet” da prepisuju podatke sa računa na opštu uplatnicu, da bi na taj način platili račun koji su dobili koristeći usluge određene firme. Zašto bi oni inače dobijali račune ako moraju da ih prepisuju! Naravno, prethodni račun su platili sa zakašnjenjem, u trenutku kada je novi račun bio štampan, sa starim zaduženjem zbog čega im je i došlo ukupno zaduženje. Mnogo štošta ja svojoj firmi zameram, ali ne mogu da opravdavam nečiju lenjost da ne želi da se “petlja da ne bi pogrešio nešto”. Ej bre, opšta uplatnica, pa k’o da pišu po toalet papiru! Zanima me kako ti ljudi funkcionišu u stvarnom životu, je l’ na sve gledaju kao na teoriju zavere, kao na nešto okrenuto protiv njih i čime se bave oni kada ni pišljivu uplatnicu ne umeju ili neće da popune.

Shvatio sam da je pojedincima teško i da upravljaju telefonom, televizorom, a o kompjuteru da ne pričam. On je posebna priča i većina na njega gleda kao na napravu koja ima dva stanja – uključen/isključen. Situacije se kreću od toga da ljudi ne umeju da ubodu pravi broj kada dobiju centralu call centra internet provajdera, preko toga da im se izmešala programska šema na televizoru, pa oni ne umeju to da nameste, do toga da im ne radi internet, a to što računar neće da se uključi, to je sekundarna stvar. Vide oni po “onim lampicama na onoj crnoj kutiji” da nešto nije u redu. Da stvar bude gora, ne govorim o penzionerima i matorim ljudima, govorim o mladima i ljudima srednjih godina – muško/žensko – nebitno. Uglavnom se traže izgovori da se nešto ne nauči i variraju od “ne razumem se ja u to” do “to nije moje da znam”. Između toga je velika livada napunjena svim ostalim opravdanjima i izgovorima. Razumno je da se ne razumeju svi u sve, niti bi trebalo, ali niko od njih ne traži da imaju završena dva fakulteta, doktorat iz astrofizike i da imaju objavljeno 200 radova u naučnim magazinima. Govorimo o prostim, svakodnevnim stvarima koje su nam potrebne u životu da bismo mogli normalno da funkcionišemo. Ne priznajem da je nešto teško, da nema ko da vam pokaže, da to nije vaše da se u to razumete (a šta jeste?!) i slične izgovore. Dakle, nije da ne možete, već ne želite. E, to je u pitanju.

 O saobraćajnim lenštinama bih verovatno mogao do prekosutra. Znate, to su oni što im malo fali da vam se parkiraju na glavu, pokušaju da uteraju kola u zgradu, a kada moraju da zakoče na pešačkom prelazu da bi propustili pešake, to im je najteže od svega. Jer, strašno je teško pritiskati tu pedalu! Ko će, bre, da krene ponovo iz prve brzine, a morao je da se spusti na nju sa četvrte. I naravno da uvek negde “žure”. Gledaju da kad idu do centra, priđu kolima što je moguće bliže, ne bi li morali da pešače manje, a i to pešačenje se najčešće pretvori u sedenje u kafiću. U životu je to najlakše raditi. Sedeti u kafiću, pijuckati kaficu i žaliti se na sve ostale. Prepodne, poslepodne, uveče, kad god, samo da se sedi, da se loče i da se što manje radi.

Veoma mi je simpatična pojava da oni koji ništa ne rade, često zanovetaju onima koji rade svoj posao, za malu platu, prekovremeno, bez pitanja i kukanja, šta im se kaže, i čekaju svoj trenutak da ostvare neke svoje ciljeve koje su zacrtali. Postoje tu dve strane, naravno, objasniću kasnije, ali za sada da pojasnim ovo. Uzećemo primer, sedim sa drugaricom i diskutujemo o poslu. Krene priču o periodu kada je konobarisala i spomene da je imala dane kada je otpadala sa nogu. S obzirom na to da su kafići prepuni, razumljivo je da momci i devojke koji rade po kafićima nisu hobotnice i da je u pitanju težak posao. Ako neko zna kako je raditi sa ljudima, to sam ja, a oni još moraju i da misle o parama, kusuru, narudžbinama i svemu ostalom. Imajući to na umu, jednog od takvih dana, njoj je u kafić seo gospodin za sto koji u tom trenutku nije stigla da raščisti, iako je bilo još slobodnih, čistih stolova. U svoj njenoj frci da isprati sve i svakoga, dobija opasku gosta kako može tako da se ponaša, sramotno, nije počistila sto za koji je on seo. Dok je devojka vredno radila da zaradi svoju platu, on je svoje dupe nasadio za sto koji je neraščićen, iako je bilo drugih raščićenih, i dao je sebi za pravo da je kritikuje jer nije stigla istog sekunda kad je on seo, da raščisti sto. Bez trunke razumevanja i tolerancije.

Naravno, druga strana svega su oni ljudi koji svoj posao fušerski odrađuju i koriste svaki momenat da isti izbegnu. Ima tako situacija na mom poslu da koleginica u roku od sat vremena tri do četiri puta izlazi na puš-pauzu, svoj posao radi tako što ga odugovlači do trenutka kada njen deo posla počne da opterećuje sve ostale. Dešavalo se da izbegava da uradi nešto pravdajući to činjenicom da se ona, eto, u to ne razume, da to nije deo njenog posla, dok su svi ostali radili sve, ne žaleći se na situaciju. Uglavnom mora da joj se ponovi hiljadu puta ponovljena stvar, jer je mrzi da uposli svoj mozak i zapamti nešto što su svi ostali vrlo lako i brzo savladali, jer su se našli u takvoj situaciji da moraju. Nije jedina, a takvih ljudi ima svuda, i u javnom i u privatnom sektoru. Znam za još jednu situaciju gde je radnik zaspao na poslu i kamere su ga snimile. Ne želim da otkrivam detalje, ali nije radno mesto koje može da pretrpi nečiju dremku, već je odgovoran posao. Suočen sa time, radnik je čak postao drzak, ponašao se vrlo bezobrazno, a usled više neuspelih pokušaja da se razreši situacija, pokrenute su disciplinske mere, a na kraju i otkaz. Radnik je tužio fabriku za otkaz, iako je u više navrata uhvaćen da spava na poslu.

 Počeli smo da fušerimo u svakoj sferi života. Lakše nam je da nam neko sažvaće sve i ponudi gotovo rešenje nego da do istog dođemo sami. Trudimo se da hvatamo krivine gde god stignemo i da odgovornost prebacujemo na druge. Ne želimo da učimo i edukujemo se, da širimo vidike i trudimo se da zbog nas samih usvojimo nove stvari. Na svaku kritiku odgovaramo besom, na svako ukazivanje sopstvene greške se brecamo, a druge ne poštujemo.

Uostalom, da smo zaista toliko vredni i pošteni kao narod, da li bismo imali toliko neradnih praznika i bili u situaciji u kojoj jesmo?

Tags: , , ,

Tuesday, May 15th, 2012 Tekstovi
  • Aaaaaaaa! Slazem se, do poslednjeg slova!
    Deo sa kompjuterima sam i ja skontala dok sam radila u internet kafeu, pretpostavljam da ti imas daaaaaaaleko vise takvih prica. S jedne strane mi bude smesno, kao, imas sta da prepricavas i smejes se, ali to je daleko od smesnog. :(

    Ljudi nece da se cimaju ni oko cega, apsolutno. Sto ti rece – ni oko uplatnice i televizora, a kamoli nesto trece.

    Steta. :(

    • Veruj mi, evo, u avgustu ce biti dve godine kako radim ovde, cega sam se sve naslusao za te dve godine, mogao bih da napisem jedno 10 postova na blogu ;) . S jedne strane, kako ti kazes, smesno je, presmesno, ali kada se nalazis u toj situaciji, definitivno nije smesno. U stvari, vecina me prosto iznervira svojom gluposcu, a drski su. Cast izuzecima, ima ih, ali su dosta cesto u manjini.

      Hvala ti na komentaru :) .

The video cannot be shown at the moment. Please try again later.