Zlostavljanje životinja – odlika psihopata

stop-animal-abuse-now-against-animal-cruelty-15061765-500-333

U društvu ovakvog mentaliteta poput našeg gde se ne poštuju ni sami ljudi, a kamoli životinje, svedoci smo čestog zlostavljanja nedužnih životinja od strane (ne)ljudi čiji je osnovni cilj da nanesu bol i patnju. To su psihopate, osobe koje vole da gledaju panično koprcanje i da slušaju krike zlostavljane životinje. Takvih slučajeva ima i u zemljama koje su daleko iznad nas po pitanju prava životinja, pa nije nelogično da se stravični slučajevi dešavaju i kod nas. Ono što je zabrinjavajuće je i činjenica da te zločine ne čine samo pojedinci, već i zaposleni u komunalnim preduzećima, o čemu svedoče video snimci i fotografije snimljeni u Pirotu gde su u azilu psi ostavljani da uginu i postanu hrana drugim psima koji su čekali trenutak kada će se to isto i njima desiti, kao i u Zaječaru gde su šinteri psa nemilosrdno gušili klještima do smrti. Osim ovog slučaja, u Zaječaru se desilo još jedno potresno ubistvo u kojem je ubijena kuja koja je dojila štence. Ako je nešto i učinjeno da se ovako nešto spreči, očigledno je bilo nedovoljno.

Nažalost, živimo u takvoj državi koja nije u stanju da se izbori ni sa mnogo jednostavnijim stvarima, a posebno ne sa nečim kao što je zlostavljanje životinja. Postavlja se pitanje koliko je država uopšte i zainteresovana za rešavanje ovog problema. Počinitelji najčešće ne budu nikada pronađeni. Kazne koje su predviđene za ubistvo životinje po Krivičnom zakoniku Republike Srbije i Zakonu o dobrobiti životinja, su novčane od 50.000 do 500.000 dinara za fizička lica ili kazna zatvora do jedne godine. Da li je to dovoljna kazna za nekoga ko psu odseče sve četiri šape ili mačićima zabije eksere u oči, to neka svako pojedinačno oceni. Da se ja pitam, kazne bi bile drakonske i obavezno bi uključivale i psihijatrijsku procenu počinitelja. Osobe koje su u stanju da tako nešto učine živom biću su pritajene psihopate, buduće ubice, koje će pre ili kasnije postati opasna pretnja po svoju okolinu i preći će sa životinja na nešto više.

Veći broj ovih zločina je najverovatnije učinjen sa predumišljajem, a manji je broj onih koji se dešavaju u okolnostima bez predumišljaja, gde samo postoji prilika za zločin. To je moje mišljenje, ne mora da znači da je ispravno, ali mi je teško da zamislim da neko u šetnji naleti na životinju, pokupi je i sasvim slučajno uz sebe ima eksere, testeru ili konopac da bi ih iskoristio u sakaćenju jadne životinje.

  • SEPTEMBAR 2011 – Na internet sajtu Hevy-r objavljen video-snimak dvojice muškaraca sa vojvođanskim naglaskom kako ubacuju mačku u kavez, polivaju benzinom i živu spaljuju.
  • MAJ 2010 – U blizini prihvatilišta za pse u Loznici nađena keruša probodena strelom ispod kičme. Ženka se oporavila.
  • APRIL 2010 – Keruša Mila nađena je u naselju Medaković sa sve četiri odsečene šape. Prema proceni veterinara, osakaćena je ležala više od nedelju dana, dobila je upalu kostiju, izgubila dosta krvi i pravo je čudo kako je ostala živa.
  •  APRIL 2010 – Beograđanin S. J. (64) ubio je u Ulici Vuka Vrčevića u Beogradu psa Raufa. Sumnjiči se da je prišao psu pomazio ga, a zatim ga hladnokrvno ubo nožem u grudi.
  • APRIL 2010 – Pas rase pitbul nađen je kod Avale sa smrskanom nogom i vidljivim ranama po telu. Pas je verovatno učestvovao u borbama, pa ga je vlasnik ostavio jer mu više ne može koristiti kao izvor zarade.
  • MART 2010 – Protiv dvojice maloletnika od 15 i 17 godina iz sela Gornje Međurovo podneta je krivična prijava zbog sumnje da su ubili četiri psa lutalice, a zatim ih obesili na drvo pored seoskog igrališta.
  • JUL 2007- Miroljub Savić (64) iz okoline Ljiga iz osvete ubio psa Mitu, vezao ga za branik automobila i vukao nekoliko kilometara, a onda ostavio na deponiji.
  • APRIL 2007 – Obešen pas nađen u Ulici Matice srpske u beogradskom naselju Mirijevo, zakačen za kvaku sporednog ulaza zgrade.
  • JUN 2004 – Na Novom Beogradu nađeni delovi raskomadanog tela psa lutalice. Psu su bile odsečene zadnje noge i rep, a zlotvori su pokušali da mu iseku i glavu, ali u tome nisu uspeli.
  • MART 2003 -U beogradskom naselju Cerak-Vinogradi nađena je mačka nabijena na kolac sa cigaretom u ustima. Po svemu sudeći, ona je ubijena, nabijena na kolac i postavljena pored staze kojom deca dolaze i vraćaju se iz škole.

Preuzeto sa Blic.rs

Odnos prema životinjama je nešto što se uči od malih nogu, uglavnom od roditelja i bliže rodbine. Taj deo vaspitanja treba ozbiljno shvatiti, jer ako se kod deteta stvori odbojnost ili čak mržnja prema životinjama, kasnije u životu će to biti gotovo nemoguće promeniti. Kod osoba koje su, usudiću se da kažem, poremećene do te mere da im je ubistvo i mučenje lako, sigurno da je došlo do kompletnog zanemarivanja odnosa prema životinjama u periodu odrastanja, ako ne i događaja u porodici i bližoj okolini koji su doveli do toga da će osoba izrasti u prikrivenog psihopatu. Te osobe u svakom momentu mogu da “puknu” i onda učine nezamislive stvari, takve da ostalima ostaje samo da se pitaju šta se to desilo.

Ja sam kao mali imao određenu odbojnost prema životinjama i nisam imao izgrađen pozitivan odnos prema njima. To je prvo primetio moj deda koji je tada mojoj mami rekao da neće ispasti na dobro ako se ispusti iz ruku prilika da se promeni taj način ponašanja kod mene. Da nije sasečeno u korenu, postavlja se pitanje kakav bih odnos ja danas imao. Dakle, roditelji imaju tu moć da kod deteta prepoznaju i promene ponašanje ukoliko ono odstupa od normale. Treba obratiti pažnju i u kakvoj okolini dete odrasta, jer negativno okruženje stvara negativne emocije i može samo štetiti psihološkom razvoju deteta.

Istraživanja psihijatrijskih pacijenata kod kojih je došlo do ponavljanog zlostavljanja životinja, pokazala su da su ti pacijenti imali visoke nivoe agresivnosti i prema ljudima. Među njima se nalazio i pacijent koji je počinio ubistvo mladog dečaka. Istorija mučenja životinja se pronalazi kod serijskih silovatelja i ubica.** Ovo ponašanje, poznatije kao zoosadizam, jedno je od pokazatelja određenih psihopatoloških poremećaja uključujući i antisocijalni poremećaj ličnosti. Zoosadizam podrazumeva zadovoljstvo, koje može biti i seksualno, a proizilazi iz mučenja životinja i jedan je od prekursora sociopatskog ponašanja.

Sasvim je jasno da se radi o veoma ozbiljnim poremećajima ličnosti i o slučajevima koji se ne smeju uzimati zdravo za gotovo. Životinje su, kao i mi, stanovnici ove planete. Imaju isto pravo na život bez bola i patnje kao i bilo koji čovek.

Nažalost, ljudi uglavnom nemaju razumevanja za bolesne i napuštene životinje koje lutaju ulicama grada, ali tu i tamo se pronađe po koja dobra duša koja saoseća i pokuša da pomogne na koji god način može.

devojcica-i-pas

Na fotografiji se vidi devojčica koja gladnom psu lutalici daje ono što joj je ostalo od užine – grisine. Pas je zadovoljno grickao, a ona je pored njega provela određeno vreme hraneći ga. Ista devojčica je kratko posle toga prošla pored mene i jednog starijeg čoveka koji je svirao gajde, te u njegovo šeširče ubacila pedeset dinara. Dovoljan dokaz onoga što se kaže: “Ko ne voli životinje, ne voli ni ljude.”

I životinje osećaju strah, bol, patnju… pružimo im ljubav i toplinu. Ne odbacujmo ih, ne odbijajmo i ne napadajmo. Sprečimo zversko zlostavljanje životinja. Nisu to zaslužile.

Tags: , , , ,

Wednesday, October 10th, 2012 Tekstovi
  • Iva

    Bilo kakva vrsta zlostavljanja je odlika psihopata. Nažalost, ovde ima više psihopata nego normalnih.

    • Nažalost, moram se složiti sa tobom. Hvala na komentaru.

  • Em Grbo

    Znas, taman kad postanem optimista i pocnem da verujem da ipak ima dobrih ljudi, desi se nesto tako nezamislivo da se samo za trenutak zapitam – zasto se trudimo? A onda ukapiram kako me moj macak gleda upitno i shvatim da dokle god ima nas koji se trudimo, ima i nade da ce makar jedan nevini zivot biti spasen. Valjda je i to napredak. Tesim se da ipak ima vise nas normalnih (“mackara” i “kuckara”), nego tih psihopata.
    http://clarice-jacobs.blogspot.com/2012/03/jos-uvek-ima-dobrih-ljudi.html

    • Mi koji se zalazemo za to ne smemo da odustanemo i prepustimo psihopatama i bolesnicima da prevladaju. Dokle god je nas, moramo da se trudimo i pazimo na svoju okolinu. Hvala za komentar, puno znaci.

  • Bojan Arsenović

    u starom komšiluku sam imao decu koja su volela da zapale vatru i onda ubace mače u nju. jedno mače su čak pritiskali uz žar koji je ostao. sve to naočigled roditelja koji su sedeli na obližnjoj klupi. jer, to je samo životinja, a šta znaju deca…

    takođe ne mogu da razumem ljude koji imaju paničan strah od pasa lutalica. da, od cele ulice, pas će da dođe i napadne baš tebe, a ne nekoga ko ga bude, recimo, šutnuo.

    ipak, čini mi se da ima i pozitivnih primera u srbiji. na primer, oduševio sam se kad sam video kako je problem pasa lutalica rešen u vršcu.

  • Pingback: Ja sam Nio, a ovo je moja priča | Blog Talassi()

The video cannot be shown at the moment. Please try again later.