Tekstovi
(Više) ne želim Pika karticu, hvala
Osećam da, kada takva tehnologija bude lako dostupna svakome, moraćemo da dajemo i našu krv kako bi potvrdili DNK, za npr. dizanje kredita u banci, otvaranje/zatvaranje računa, registraciju vozila, prijave na biro i ono zbog čega pišem ovaj tekst, uzimanje zelene Mercator Pika kartice. Mnogo su ti zahtevi uzeli maha, neki su maksimalno bezobrazni, a od nekih prosto odustaneš od starta kad čuješ proceduru. Naravno, ako ti nije baš preko potrebno. Sve nas tretiraju kao lopove i prevarante dok se ne dokaže suprotno.
Odlučim da podnesem zahtev za tu Pika karticu. Dobio sam posao na neodređeno, stabilna firma, ta kartica mi daje razne pogodnosti u pogledu plaćanja na rate, bezgotovinskog plaćanja i sl., a svoje obaveze izmirujem onda kada mi najviše odgovara, ali uvek na vreme. Uzeću, neće se baci. Osoba sam koja se kontroliše, ne zadužujem se više od onoga što mogu da otplatim, nisam lako povodljiv po principu “kupiću pola prodavnice!” E, jes’, hoćeš đavola uzeti karticu…
Nedostaje nam optimizam
Na kraju tunela je uvek svetlo. Preuzeto odavde.
Teško je u današnje vreme u ovoj zemlji biti optimista. Posebno ako ste izuzetno moralni i samosvesni. Jako je lako upasti u depresiju i tugu, a kada se to desi, onda je jako teško vratiti se nazad u neku ravnotežu gde možemo da iskritikujemo neku situaciju ili osobu, bez da se iznerviramo zbog toga. Treba shvatiti da neke stvari kao pojedinci ne možemo da promenimo i da odraz nečije nekulture nije odraz nas samih. Među prvim tvitovima koje sam tvitovao na tviteru (au… :)) sam napisao “Nadrkana okolina stvara nadrkane ljude koji dalje stvaraju nadrkanu okolinu…”. Istina, malo je bezobrazno to rečeno, ali suština bi bila ista i da sam napisao pristojnije reči.
Fontana “mladosti”
Pričalo se ovog leta o novosadskom fenomenu, fontani bez vode. Vest o fontani koja ne radi bila je objavljena na sajtovima Dnevnika, Radija 021 i to dva puta kada su preneli i da fontana ne radi zbog toga što je neko ubacio šampon u nju, a RTV je preneo vest o radovima na fontani. Svašta se po komentarima kuckalo, od toga kako je ta fontana ružna i predstavlja ruglo grada i same Porte, preko toga kako se lako kvari, jer “šta tu ima da se pokvari” do toga da se neko verovatno “ugradio” u nju štedeći na kvalitetu iste nauštrb funkcionalnosti. Ne želim da ulazim u to, samo mi još to fali, pa da doživotno imam pritisak 220/180, iovako mi proključa krv odmah čim se ujutro probudim i shvatim da se još nalazim u istoj zemlji. Baviću se ovaj put samo mladima, budućnošću naše zemlje (neka nam je Isus, Buda, Sunđer Bob u pomoći, kako kaže Lisa Simpson, nije vreme da se bude izbirljiv).
Moraš biti univerzalan i “IN”
Čini mi se da ovde kod nas prosto nemaš izbora. Čak iako ne želiš, moraš biti “IN”. Ili da eventualno pretražiš sva moguća i nemoguća mesta za onim što želiš. U velikim gradovima još možda i pronađeš ono što želiš od obuće, odeće, imaćeš sreće ako si standardne veličine, pa možda i broj nađeš. U manjim mestima mogu samo da zamislim kakva je “suša”.
Kerber(i) na ulazu
Slika preuzeta sa sajta Blic.rs
Taman ovako se može opisati obezbeđenje u današnje vreme koje “lurkuje” po prodavnicama, gledajući da li ćete nešto ukrasti, šta radite, jeste li sumnjivi, a često umeju da vam se obrate zapovednim tonom, kao da ste im podređeni. U veoma retkim situacijama ćete naići na obezbeđenje koje zna gde mu je mesto, kako sme, a kako ne sme da se ponaša.
Još jedno radno jutro…
Sivo, tmurno jutro. Zvoni alarm. Pritiska “snooze”. Nastavlja dalje. Legao je kasno, nije mogao da zaspi. Pokušava da otvori krmeljive oči. Zvoni mu telefon. Zove ga majka. “Ustajanje” – kaže. Da, da, evo, krećem u školu. “Da te zovem još jednom?” – pita. Naravno. Tih 10 minuta će mu značiti isto koliko mu znači kada leti temperatura padne za čitav jedan stepen. Nema veze, osećaće se bolje, placebo efekat. Zvoni alarm, ponovo. Opet “snooze”. Ponovo telefon. Da, evo, evo, dižem se iz kreveta…
Gde žurite?
Fotografija preuzeta odavde. “So, what’s your hurry?”
Nekad ne prođe dan, a da se ne zapitam, gde svi toliko žure? Žure da pređu pešački, žure u kolima, žure na motorima, žure po trotoarima, žure u prodavnicama, žure u redovima. I možda sve to ne bi toliko ni strašno bilo, da imaju malo tolerancije, obzira. Umesto toga, onaj koji žuri da pređe pešački, pa zakorači na crveno, ne samo što ugrožava svoj život, nego ugrožava i tuđi. Oni kojima je u kolima teško da pritiskaju pedale dok čekaju da “spori” pešaci pređu ulicu, cupkaju, streljaju pogledom, a oni ekstremniji i trube, psuju, pa tako stvaraju frustraciju, oni u redovima hukću, pufću, kao da su jedini koji imaju još poslova da obave. Čemu?
Svi smo mi nevažni u odnosu na Đokovića
Ne znam šta bih rekao. Ne znam da li da psujem, da vrištim, lomim ili da prihvatim to kao još jedan “standard”. O čemu se radi? O ovome.
To je dakle to. Znači, u ovoj Srbiji, osim Novaka Đokovića ne postoji više nijedan mladi čovek koji je zaslužio da dođe do vrha jer, da su želeli, onda bi verovatno bili tamo gde Đoković jeste, tako zvuči ta izjava. Po našem predsedniku, svi bi trebali da se ugledaju na Đokovića, a ne bi bilo loše kada bi nekim čudom i mogli da glasamo za njega na izborima. U zemlji Srbiji se može doći do vrha. Doduše, izgleda da taj univerzalni recept znaju samo Tadić i Đoković.
Ništa bez papira
Iako smo zamakli u 21. vek, u Srbiji i dalje postoji ona fanatična potreba za papirom. Uz sve biometrijske pasoše, čipovane lične karte, kreditne i platne kartice, nekad nećete moći da obavite nešto što je predviđeno da bude pojednostavljeno upravo uvođenjem ovakvih elektronskih sistema. Da li je to zato što naš narod još uvek nema poverenja u elektronske sisteme ili prosto ne žele da uče o novim stvarima, možemo samo da nagađamo. Verovatno se nalazi pomalo od svega u tim predrasudama, ali je krajnje vreme da se to promeni.
Start blogovanja vol. 4
Iz naslova se da naslutiti da sam već nekoliko puta startovao sa blogovanjem, ali sam uvek iz nekog razloga prestajao. Poslednji put sam se najviše usredsredio na kačenje fotografija, i to je trajalo jedno vreme, da bih ponovo prestao. Razlog toga se može pronaći najverovatnije u činjenici da sam prestao i da fotografišem, nažalost.
S obzirom da je WordPress kao blog alat dosta uznapredovao i postao jedan od najboljih načina za blogovanje, odlučio sam se upravo za njega. Uz razne dodatke, mogu i da pišem tekstove, kao i da prezentujem svoje fotografije na najbolji mogući način.
Pretraži
Ja na Twitteru
Arhiva
- October 2012 (1)
- July 2012 (2)
- May 2012 (1)
- March 2012 (1)
- February 2012 (2)
- December 2011 (1)
- November 2011 (2)
- October 2011 (1)
- August 2011 (5)
- July 2011 (7)
Kategorije
- Fotografije (4)
- Tekstovi (20)
