U društvu ovakvog mentaliteta poput našeg gde se ne poštuju ni sami ljudi, a kamoli životinje, svedoci smo čestog zlostavljanja nedužnih životinja od strane (ne)ljudi čiji je osnovni cilj da nanesu bol i patnju. To su psihopate, osobe koje vole da gledaju panično koprcanje i da slušaju krike zlostavljane životinje. Takvih slučajeva ima i u zemljama koje su daleko iznad nas po pitanju prava životinja, pa nije nelogično da se stravični slučajevi dešavaju i kod nas. Ono što je zabrinjavajuće je i činjenica da te zločine ne čine samo pojedinci, već i zaposleni u komunalnim preduzećima, o čemu svedoče video snimci i fotografije snimljeni u Pirotu gde su u azilu psi ostavljani da uginu i postanu hrana drugim psima koji su čekali trenutak kada će se to isto i njima desiti, kao i u Zaječaru gde su šinteri psa nemilosrdno gušili klještima do smrti. Osim ovog slučaja, u Zaječaru se desilo još jedno potresno ubistvo u kojem je ubijena kuja koja je dojila štence. Ako je nešto i učinjeno da se ovako nešto spreči, očigledno je bilo nedovoljno.

Nažalost, živimo u takvoj državi koja nije u stanju da se izbori ni sa mnogo jednostavnijim stvarima, a posebno ne sa nečim kao što je zlostavljanje životinja. Postavlja se pitanje koliko je država uopšte i zainteresovana za rešavanje ovog problema. Počinitelji najčešće ne budu nikada pronađeni. Kazne koje su predviđene za ubistvo životinje po Krivičnom zakoniku Republike Srbije i Zakonu o dobrobiti životinja, su novčane od 50.000 do 500.000 dinara za fizička lica ili kazna zatvora do jedne godine. Da li je to dovoljna kazna za nekoga ko psu odseče sve četiri šape ili mačićima zabije eksere u oči, to neka svako pojedinačno oceni. Da se ja pitam, kazne bi bile drakonske i obavezno bi uključivale i psihijatrijsku procenu počinitelja. Osobe koje su u stanju da tako nešto učine živom biću su pritajene psihopate, buduće ubice, koje će pre ili kasnije postati opasna pretnja po svoju okolinu i preći će sa životinja na nešto više.

Veći broj ovih zločina je najverovatnije učinjen sa predumišljajem, a manji je broj onih koji se dešavaju u okolnostima bez predumišljaja, gde samo postoji prilika za zločin. To je moje mišljenje, ne mora da znači da je ispravno, ali mi je teško da zamislim da neko u šetnji naleti na životinju, pokupi je i sasvim slučajno uz sebe ima eksere, testeru ili konopac da bi ih iskoristio u sakaćenju jadne životinje.

• SEPTEMBAR 2011 – Na internet sajtu Hevy-r objavljen video-snimak dvojice muškaraca sa vojvođanskim naglaskom kako ubacuju mačku u kavez, polivaju benzinom i živu spaljuju.
• MAJ 2010 – U blizini prihvatilišta za pse u Loznici nađena keruša probodena strelom ispod kičme. Ženka se oporavila.
• APRIL 2010 – Keruša Mila nađena je u naselju Medaković sa sve četiri odsečene šape. Prema proceni veterinara, osakaćena je ležala više od nedelju dana, dobila je upalu kostiju, izgubila dosta krvi i pravo je čudo kako je ostala živa.
•  APRIL 2010 – Beograđanin S. J. (64) ubio je u Ulici Vuka Vrčevića u Beogradu psa Raufa. Sumnjiči se da je prišao psu pomazio ga, a zatim ga hladnokrvno ubo nožem u grudi.
• APRIL 2010 – Pas rase pitbul nađen je kod Avale sa smrskanom nogom i vidljivim ranama po telu. Pas je verovatno učestvovao u borbama, pa ga je vlasnik ostavio jer mu više ne može koristiti kao izvor zarade.
• MART 2010 – Protiv dvojice maloletnika od 15 i 17 godina iz sela Gornje Međurovo podneta je krivična prijava zbog sumnje da su ubili četiri psa lutalice, a zatim ih obesili na drvo pored seoskog igrališta.
• JUL 2007- Miroljub Savić (64) iz okoline Ljiga iz osvete ubio psa Mitu, vezao ga za branik automobila i vukao nekoliko kilometara, a onda ostavio na deponiji.
• APRIL 2007 – Obešen pas nađen u Ulici Matice srpske u beogradskom naselju Mirijevo, zakačen za kvaku sporednog ulaza zgrade.
• JUN 2004 – Na Novom Beogradu nađeni delovi raskomadanog tela psa lutalice. Psu su bile odsečene zadnje noge i rep, a zlotvori su pokušali da mu iseku i glavu, ali u tome nisu uspeli.
• MART 2003 -U beogradskom naselju Cerak-Vinogradi nađena je mačka nabijena na kolac sa cigaretom u ustima. Po svemu sudeći, ona je ubijena, nabijena na kolac i postavljena pored staze kojom deca dolaze i vraćaju se iz škole.

Preuzeto sa Blic.rs

Odnos prema životinjama je nešto što se uči od malih nogu, uglavnom od roditelja i bliže rodbine. Taj deo vaspitanja treba ozbiljno shvatiti, jer ako se kod deteta stvori odbojnost ili čak mržnja prema životinjama, kasnije u životu će to biti gotovo nemoguće promeniti. Kod osoba koje su, usudiću se da kažem, poremećene do te mere da im je ubistvo i mučenje lako, sigurno da je došlo do kompletnog zanemarivanja odnosa prema životinjama u periodu odrastanja, ako ne i događaja u porodici i bližoj okolini koji su doveli do toga da će osoba izrasti u prikrivenog psihopatu. Te osobe u svakom momentu mogu da “puknu” i onda učine nezamislive stvari, takve da ostalima ostaje samo da se pitaju šta se to desilo.

Ja sam kao mali imao određenu odbojnost prema životinjama i nisam imao izgrađen pozitivan odnos prema njima. To je prvo primetio moj deda koji je tada mojoj mami rekao da neće ispasti na dobro ako se ispusti iz ruku prilika da se promeni taj način ponašanja kod mene. Da nije sasečeno u korenu, postavlja se pitanje kakav bih odnos ja danas imao. Dakle, roditelji imaju tu moć da kod deteta prepoznaju i promene ponašanje ukoliko ono odstupa od normale. Treba obratiti pažnju i u kakvoj okolini dete odrasta, jer negativno okruženje stvara negativne emocije i može samo štetiti psihološkom razvoju deteta.

Istraživanja psihijatrijskih pacijenata kod kojih je došlo do ponavljanog zlostavljanja životinja, pokazala su da su ti pacijenti imali visoke nivoe agresivnosti i prema ljudima. Među njima se nalazio i pacijent koji je počinio ubistvo mladog dečaka. Istorija mučenja životinja se pronalazi kod serijskih silovatelja i ubica.** Ovo ponašanje, poznatije kao zoosadizam, jedno je od pokazatelja određenih psihopatoloških poremećaja uključujući i antisocijalni poremećaj ličnosti. Zoosadizam podrazumeva zadovoljstvo, koje može biti i seksualno, a proizilazi iz mučenja životinja i jedan je od prekursora sociopatskog ponašanja.

Sasvim je jasno da se radi o veoma ozbiljnim poremećajima ličnosti i o slučajevima koji se ne smeju uzimati zdravo za gotovo. Životinje su, kao i mi, stanovnici ove planete. Imaju isto pravo na život bez bola i patnje kao i bilo koji čovek.

Nažalost, ljudi uglavnom nemaju razumevanja za bolesne i napuštene životinje koje lutaju ulicama grada, ali tu i tamo se pronađe po koja dobra duša koja saoseća i pokuša da pomogne na koji god način može.

Na fotografiji se vidi devojčica koja gladnom psu lutalici daje ono što joj je ostalo od užine – grisine. Pas je zadovoljno grickao, a ona je pored njega provela određeno vreme hraneći ga. Ista devojčica je kratko posle toga prošla pored mene i jednog starijeg čoveka koji je svirao gajde, te u njegovo šeširče ubacila pedeset dinara. Dovoljan dokaz onoga što se kaže: “Ko ne voli životinje, ne voli ni ljude.”

I životinje osećaju strah, bol, patnju… pružimo im ljubav i toplinu. Ne odbacujmo ih, ne odbijajmo i ne napadajmo. Sprečimo zversko zlostavljanje životinja. Nisu to zaslužile.

Pre nekih nedelju dana sam odlučio da konačno posle dužeg vremena očistim kućište svog kompjutera koje nisam otvarao popriličan period. Slagaću, ali mislim da je taj period jedno dve i po godine. U te dve i po godine sam se selio, živeo pored gradilišta, u centru, generalno u okolini gde prašine ima na izvoz.

Sve to je doprinelo da moj kompjuter u sebi nataloži znatne količine prašine koje ne samo da predstavljaju opasnost po zdravlje, već predstavljaju i opasnost po komponente u računaru. Da kucnem u drvo (glavu), nisam imao većih problema, ali su me ove letnje vrućine naterale da ipak otvorim “škrinju” i počnem da raščišćavam, jer je temperatura mog hardvera vrtoglavo narasla.

U čast čišćenja mog računara, napravio sam i nekoliko fotografija koje oslikavaju period “pre” i period “posle” i rezultati su zapanjujući . Dobro, preterujem, nisu zapanjujući, ali su dobri i jasno pokazuju koliko je bitno da se računar redovno čisti.

Preporučljivo je da se računar čisti na svakih šest meseci do godinu dana, posebno ako se nalazi u okolini koja obiluje prašinom, u centru grada, pored građevina i velikih saobraćajnica gde prašine ima više nego u ostalim delovima. Preporučuje se i da se kućište ne drži na podu, upravo zbog prašine, ali je nekad to nemoguće, pa je zbog toga potrebno češće ga čistiti.

Proces je tekao na sledeći način – prvo je iz kućišta trebalo izvaditi sve komponente i raskačiti kablove. Komponente su stavljene sa strane za kasnije detaljno čišćenje, a prazno kućište je uz pomoć jakog kompresora vazduha detaljno izduvano od prašine koja se zavukla u svaki otvor. Čišćenje kućišta je potrajalo, jer je bilo bitno i najsitniju grudvicu prašine isterati odatle. Kompresor je sjajan izbor, zato što se sa velikim pritiskom vazduha može isterati nagomilana prašina.

Nakon čišćenja kućišta, na red su došle komponente. Komponente su čišćene četkom za premazivanje kiflica, zato što je mekana i ne može naštetiti sitnim delovima hardvera. Jedino sam napajanje malo iz daljine izduvao kompresorom, kako bih uspeo da isteram svu prašinu iz njega.

Dva sata kasnije, sve je bilo spremno za sklapanje. Dohvatio sam se paste za kuler, očistio staru sa procesora i naneo novu, vratio procesor na matičnu, matičnu u kućište kao i sve ostale komponente. Baš pred povezivanje kablova, počeo je da pada mrak, temperatura je opala i komarci su počeli opasno da bodu. Oko mene se stvorio roj koji me je dekoncentrisao do te mere da sam jedva sastavio poslednje komponente, a kablove ostao za kasnije povezivanje unutar kuće, gde me komarci nisu mogli dohvatiti.

Uz sve što sam uradio, ostalo je samo vratiti kućište na njegovo mesto i “pripaliti” mašinu. Iako već dugo godina radim sa računarima i ne predstavlja mi problem sklapanje-rasklapanje, uvek postoji onaj trenutak pred uključivanje gde se zapitam – hoće li raditi? Na sreću, i ovaj put sam odradio sve kako treba, računar se bez problema startovao, a temperature komponenata su se snizile i do 12°C, što je poprilična razlika, posebno na ove vrućine. Dalje mi je ostalo samo da uživam…

Anyway, odlučio sam da sa vama podelim ovo moje “iskustvo” čišćenja, pa možete dole pogledati kako je to izgledalo pre čišćenja, a kako posle .

Ovako je izgledao kompjuter pre čišćenja (oni sa slabijim srcem neka preskoče ove fotografije :p)

[Show as slideshow]

A ovako je izgledao računar posle čišćenja .

[Show as slideshow]

I na kraju, moj mali kompjuterski kutak .

Fotografija preuzeta sa sajta papirnisvet.com

U Srbiji se često mešaju pojmovi volontiranja, pripravničkog rada, probnog rada i rada na određeno ili neodređeno vreme. Krivci za to su ne samo poslodavci već i država koja se drži po strani i nema odgovarajuće mere zaštite kojima bi se praksi zloupotrebe stalo na put. Građani ne znaju koja su im prava ili se plaše da ih iskoriste, a na taj način poslodavci mogu da rade van zakona bez ikakve odgovornosti i straha da će ih neko prijaviti.

Iako su te oblasti uređene Zakonom o radu i Zakonom o volontiranju, nije neuobičajeno da se odredbe tih zakona ne poštuju. Razlozi zbog kojih u velikom broju slučajeva to ponašanje poslodavaca nije sankcionisano mogu biti korupcija, nesposobnost ili ravnodušnost državnih institucija koje bi trebale da sprovode odredbe zakona. Kako to u Srbiji najčešće biva, odgovornost se prebacuje sa jedne na drugu instituciju. Umesto da međusobno sarađuju u cilju poboljšavanja uslova rada, uglavnom se institucije proglašavaju nenadležnim za bilo kakvo dalje delanje i na tome se obično i završi.

I dok država uspešno izbegava sopstvenu odgovornost u celom slučaju, rad na crno cveta. To dovodi i do širenja sive ekonomije zbog koje manje para odlazi u budžet koji je bitan za normalno funkcionisanje jedne zemlje, dok je najgore od svega činjenica da se ljudi eksploatišu, a zauzvrat dobijaju mrvice. Rešenje nije sedeti mirno i poslušno govoriti “Ćuti, dobro je.”

A da vidimo šta kažu zakoni.

Prema članu 30 Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu. Članovima 31 i 32 se utvrđuje koje vrste ugovora o radu postoje i kako se sklapaju.

Član 31.
(1) Ugovor o radu može da se zaključi na neodređeno ili određeno vreme.
(2) Ugovor o radu u kome nije utvrđeno vreme na koje se zaključuje smatra se ugovorom o radu na neodređeno vreme.

Član 32.
(1) Ugovor o radu zaključuje se pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku.
(2) Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

U članu 35 stoji da je poslodavac dužan da zaposlenom dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje najkasnije u roku od 15 dana od dana stupanja zaposlenog na rad. Prijava je bitna, jer bez te prijave se ne ostvaruje staž, pa se shodno tome ne može ni ostvariti pravo na penziju jednog dana. Nemate ni zdravstveno osiguranje, pa ste prepušteni sami sebi.

Član 36 detaljnije uređuje probni rad i stoji sledeće

(1) Ugovorom o radu može da se ugovori probni rad.
(2) Probni rad može da traje najduže šest meseci.
(3) Za vreme probnog rada poslodavac i zaposleni mogu da otkažu ugovor o radu sa otkaznim rokom koji ne može biti kraći od pet radnih dana.
(4) Zaposlenom koji za vreme probnog rada nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti prestaje radni odnos danom isteka roka određenog ugovorom o radu.

Prema članu 39 Zakona, radni odnos može da se zasnuje i za rad sa nepunim radnim vremenom, na neodređeno ili određeno vreme.

I za pripravnike postoji član Zakona koji jasno utvrđuje zasnivanje radnog odnosa sa poslodavcem u svojstvu pripravnika.

Član 47.
(1) Poslodavac može da zasnuje radni odnos sa licem koje prvi put zasniva radni odnos, u svojstvu pripravnika, za zanimanje za koje je to lice steklo određenu vrstu i stepen stručne spreme, ako je to kao uslov za rad na određenim poslovima utvrđeno zakonom ili pravilnikom.
(2) Odredba stava 1. ovog člana odnosi se i na lice koje je radilo kraće od vremena utvrđenog za pripravnički staž u stepenu stručne spreme koja je uslov za rad na tim poslovima.
(3) Pripravnički staž traje najduže godinu dana, ako zakonom nije drukčije određeno.
(4) Za vreme pripravničkog staža, pripravnik ima pravo na zaradu i sva druga prava iz radnog odnosa, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Iz gore navedenih članova Zakona, detaljno je utvrđeno zasnivanje radnog odnosa kod poslodavca. Ko god se ne vodi time, direktno krši Zakon. Takvih je, nažalost, mnogo.

Dokle god ne radite po osnovu ugovora o radu koji je u skladu sa Zakonom o radu, vi ste radnik na crno. Time ne ostvarujete nijedno pravo koje vam je zagarantovano zakonima Republike Srbije. Iako zakoni predviđaju kazne za poslodavce koji rade van njihovih okvira, koliko se često te odredbe zakona primenjuju je upitno.

Svedoci smo i čestog “volontiranja” kod poslodavaca koji na taj način izbegavaju plaćanje tog rada. “Volonterima” se najčešće zamenjuje rad koji obavljaju lica u skladu sa propisima o radu, što je članom 8 Zakona o volontiranju zabranjeno. Istim članom je zabranjeno i organizovanje volontiranja u cilju sticanja dobiti.

Član 8
(1) Zabranjeno je organizovanje volontiranja u cilju sticanja dobiti.
(2) Zabranjeno je volontiranje kojim se zamenjuje rad koji obavljaju lica u skladu sa propisima o radu.

Član 4 stav 2 Zakona utvrđuje da organizator volontiranja može biti pravno lice čiji osnovni cilj, u skladu sa osnivačkim aktom, nije sticanje dobiti.

Svaki “volonterski” rad kojim se zamenjuje redovan rad i koji se vrši kod poslodavca čiji je cilj sticanje dobiti nije volonterski rad, već izrabljivanje ljudi koji se nadaju da će im taj rad jednog dana doneti posao koji će im uneti pare u kuću.

“Volonteri” najčešće i rade poslove koji su opasni, iako član 11 stav 4 Zakona utvrđuje da “volonteri ne mogu raditi na poslovima koji su opasni za život i zdravlje ili se obavljaju u uslovima opasnim za život i zdravlje.”

Skoro se desio slučaj da je firma “Roaming networks” izbacila oglas na domaćem portalu za traženje posla Infostud, u kom je tražila “volontere” koji bi bili spremni da rade u tri smene, prekovremeno, i tako puna dva meseca, pa “ako se pokažu, postoji mogućnost zaposlenja.” Evidentno je da se ovim, ne samo krši zakon, već je očigledna želja da se na najgori mogući način iskoristi kriza u zemlji kako bi se besplatno dobila radna snaga. Neretko se dešava da se posle isteka tog “probnog” perioda “volonterima” kaže da nisu ispunili očekivanja i da će primiti nekog drugog. Time se stvara začarani krug u kojem poslodavac ima ljude koji mu rade bez plate, jer će u zemlji koja je u velikoj krizi uvek naći nekoga ko će imati istu nadu kao i prethodni “volonter”, da će baš njega odabrati da zaposli.

Ne samo da nije u redu, već je i nezakonito:

Ukoliko privredno društvo ili javno preduzeće želi da organizuje volontiranje, mora da ispuni posebne uslove koji su Zakonom o volontiranju određeni u članu 14 i kažu:

Privredno društvo, odnosno javno preduzeće može da bude organizator volontiranja u skladu sa ovim zakonom, ako:

1) organizuje volontiranje za opšte dobro, odnosno dobro drugog lica na poslovima van delatnosti privrednog društva, odnosno javnog preduzeća;

2) se obavljanjem volonterskih usluga i aktivnosti ne stiče dobit;

3) volontiranje ne zamenjuje rad zaposlenih i drugih radno angažovanih lica u privrednom društvu, odnosno javnom preduzeću.

Privredno društvo ili javno preduzeće su dužni da prethodno traže saglasnost od nadležnog Ministarstva za organizovanje volontiranja i taj zahtev može biti prihvaćen ili odbijen.

I što je bitno, volontiranje se obavlja na osnovu ugovora o volontiranju koji se, po članu 15 stav 3 zaključuje u pisanom obliku u nekoliko slučajeva:

1) kod dugoročnog volontiranja;

2) sa maloletnim volonterom;

3) sa stranim državljaninom i licem bez državljanstva;

4) sa državljaninom Republike Srbije koji volontira u inostranstvu, ako organizator volontiranja ima sedište u Republici Srbiji;

5) ako su korisnici volontiranja lica iz člana 12. ovog zakona;

6) na zahtev volontera, organizatora volontiranja ili korisnika volontiranja.

Dakle, kao “volonter” imate pravo da tražite da se ugovor o volontiranju zaključi isključivo u pisanom obliku.

U članu 28 stav 1 stoji da je organizator volontiranja dužan da vodi evidenciju o volontiranju.

Na kraju kada se sve svede, nedvosmisleno su zakonima određeni tačni postupci pri stupanju na rad, nebitno da li je u pitanju volonterski, pripravnički, honorarno ili rad na određeno i neodređeno. U svakom slučaju, ne može se ništa podrazumevati kako to u današnje vreme ide, već se sve jasno mora navesti na papiru koji potpisuju obe strane. Time obezbeđujete sebi prava koja kao zaposleni/volonter imate, a osiguravate se i da ćete imati pravilan tretman pred nadležnim institucijama ukoliko dođe do situacija poput zlostavljanja na radu ili povrede na radu.

Bez ugovora, papira, bilo kakvog dokaza da ste vi uopšte nešto radili, teško je dokazati bilo kakvu povredu vaših prava i zbog toga ne treba ćutati, već treba zahtevati sve ono na šta vi, kao zaposleno lice, imate pravo po zakonu.

Naše je pravo da imamo prava.

Slika preuzeta sa UberReview

Odmah od starta mogu da kažem da smo kao narod jako lenji. Ne radi nam se, ali zato želimo sve da imamo. Nećemo da dignemo dupe za nešto što nam je potrebno, ali očekujemo od svih ostalih da nam serviraju sve na tanjiru. Ide do te mere da ne želimo da izađemo iz kuće, samo kad bi moglo sve preko telefona da se odradi i to zato što su nam sve ostale tehnologije isuviše teške za rukovanje. Ko će se mučiti da nauči sve to, ej, mnogo je! Takvi ljudi obično prebacuju svoje probleme na druge i za iste odbacuju bilo kakvu odgovornost. Svi drugi su krivi, a meni je loše. Jeste, jeste.

Ljudima često “ne pada na pamet” da prepisuju podatke sa računa na opštu uplatnicu, da bi na taj način platili račun koji su dobili koristeći usluge određene firme. Zašto bi oni inače dobijali račune ako moraju da ih prepisuju! Naravno, prethodni račun su platili sa zakašnjenjem, u trenutku kada je novi račun bio štampan, sa starim zaduženjem zbog čega im je i došlo ukupno zaduženje. Mnogo štošta ja svojoj firmi zameram, ali ne mogu da opravdavam nečiju lenjost da ne želi da se “petlja da ne bi pogrešio nešto”. Ej bre, opšta uplatnica, pa k’o da pišu po toalet papiru! Zanima me kako ti ljudi funkcionišu u stvarnom životu, je l’ na sve gledaju kao na teoriju zavere, kao na nešto okrenuto protiv njih i čime se bave oni kada ni pišljivu uplatnicu ne umeju ili neće da popune.

Shvatio sam da je pojedincima teško i da upravljaju telefonom, televizorom, a o kompjuteru da ne pričam. On je posebna priča i većina na njega gleda kao na napravu koja ima dva stanja – uključen/isključen. Situacije se kreću od toga da ljudi ne umeju da ubodu pravi broj kada dobiju centralu call centra internet provajdera, preko toga da im se izmešala programska šema na televizoru, pa oni ne umeju to da nameste, do toga da im ne radi internet, a to što računar neće da se uključi, to je sekundarna stvar. Vide oni po “onim lampicama na onoj crnoj kutiji” da nešto nije u redu. Da stvar bude gora, ne govorim o penzionerima i matorim ljudima, govorim o mladima i ljudima srednjih godina – muško/žensko – nebitno. Uglavnom se traže izgovori da se nešto ne nauči i variraju od “ne razumem se ja u to” do “to nije moje da znam”. Između toga je velika livada napunjena svim ostalim opravdanjima i izgovorima. Razumno je da se ne razumeju svi u sve, niti bi trebalo, ali niko od njih ne traži da imaju završena dva fakulteta, doktorat iz astrofizike i da imaju objavljeno 200 radova u naučnim magazinima. Govorimo o prostim, svakodnevnim stvarima koje su nam potrebne u životu da bismo mogli normalno da funkcionišemo. Ne priznajem da je nešto teško, da nema ko da vam pokaže, da to nije vaše da se u to razumete (a šta jeste?!) i slične izgovore. Dakle, nije da ne možete, već ne želite. E, to je u pitanju.

 O saobraćajnim lenštinama bih verovatno mogao do prekosutra. Znate, to su oni što im malo fali da vam se parkiraju na glavu, pokušaju da uteraju kola u zgradu, a kada moraju da zakoče na pešačkom prelazu da bi propustili pešake, to im je najteže od svega. Jer, strašno je teško pritiskati tu pedalu! Ko će, bre, da krene ponovo iz prve brzine, a morao je da se spusti na nju sa četvrte. I naravno da uvek negde “žure”. Gledaju da kad idu do centra, priđu kolima što je moguće bliže, ne bi li morali da pešače manje, a i to pešačenje se najčešće pretvori u sedenje u kafiću. U životu je to najlakše raditi. Sedeti u kafiću, pijuckati kaficu i žaliti se na sve ostale. Prepodne, poslepodne, uveče, kad god, samo da se sedi, da se loče i da se što manje radi.

Veoma mi je simpatična pojava da oni koji ništa ne rade, često zanovetaju onima koji rade svoj posao, za malu platu, prekovremeno, bez pitanja i kukanja, šta im se kaže, i čekaju svoj trenutak da ostvare neke svoje ciljeve koje su zacrtali. Postoje tu dve strane, naravno, objasniću kasnije, ali za sada da pojasnim ovo. Uzećemo primer, sedim sa drugaricom i diskutujemo o poslu. Krene priču o periodu kada je konobarisala i spomene da je imala dane kada je otpadala sa nogu. S obzirom na to da su kafići prepuni, razumljivo je da momci i devojke koji rade po kafićima nisu hobotnice i da je u pitanju težak posao. Ako neko zna kako je raditi sa ljudima, to sam ja, a oni još moraju i da misle o parama, kusuru, narudžbinama i svemu ostalom. Imajući to na umu, jednog od takvih dana, njoj je u kafić seo gospodin za sto koji u tom trenutku nije stigla da raščisti, iako je bilo još slobodnih, čistih stolova. U svoj njenoj frci da isprati sve i svakoga, dobija opasku gosta kako može tako da se ponaša, sramotno, nije počistila sto za koji je on seo. Dok je devojka vredno radila da zaradi svoju platu, on je svoje dupe nasadio za sto koji je neraščićen, iako je bilo drugih raščićenih, i dao je sebi za pravo da je kritikuje jer nije stigla istog sekunda kad je on seo, da raščisti sto. Bez trunke razumevanja i tolerancije.

Naravno, druga strana svega su oni ljudi koji svoj posao fušerski odrađuju i koriste svaki momenat da isti izbegnu. Ima tako situacija na mom poslu da koleginica u roku od sat vremena tri do četiri puta izlazi na puš-pauzu, svoj posao radi tako što ga odugovlači do trenutka kada njen deo posla počne da opterećuje sve ostale. Dešavalo se da izbegava da uradi nešto pravdajući to činjenicom da se ona, eto, u to ne razume, da to nije deo njenog posla, dok su svi ostali radili sve, ne žaleći se na situaciju. Uglavnom mora da joj se ponovi hiljadu puta ponovljena stvar, jer je mrzi da uposli svoj mozak i zapamti nešto što su svi ostali vrlo lako i brzo savladali, jer su se našli u takvoj situaciji da moraju. Nije jedina, a takvih ljudi ima svuda, i u javnom i u privatnom sektoru. Znam za još jednu situaciju gde je radnik zaspao na poslu i kamere su ga snimile. Ne želim da otkrivam detalje, ali nije radno mesto koje može da pretrpi nečiju dremku, već je odgovoran posao. Suočen sa time, radnik je čak postao drzak, ponašao se vrlo bezobrazno, a usled više neuspelih pokušaja da se razreši situacija, pokrenute su disciplinske mere, a na kraju i otkaz. Radnik je tužio fabriku za otkaz, iako je u više navrata uhvaćen da spava na poslu.

 Počeli smo da fušerimo u svakoj sferi života. Lakše nam je da nam neko sažvaće sve i ponudi gotovo rešenje nego da do istog dođemo sami. Trudimo se da hvatamo krivine gde god stignemo i da odgovornost prebacujemo na druge. Ne želimo da učimo i edukujemo se, da širimo vidike i trudimo se da zbog nas samih usvojimo nove stvari. Na svaku kritiku odgovaramo besom, na svako ukazivanje sopstvene greške se brecamo, a druge ne poštujemo.

Uostalom, da smo zaista toliko vredni i pošteni kao narod, da li bismo imali toliko neradnih praznika i bili u situaciji u kojoj jesmo?

Fotografija unutrašnjosti novog autobusa novosadskog JGSP

Ne umemo da čuvamo svoje. Ne umemo da čuvamo tuđe. Na više primera je dokazano da lepe, korisne i kvalitetne stvari nisu za nas. Kod nas preovladava divljaštvo, prljavština, smeće, nekultura. Žao mi je što moram ovako da pišem, ali gde god se okrenuo, samo me dodatno uveravaju u to. Uništava se tuđe, plaćeno nečijim novcima, a pitam se kako bi se neko osećao da ti koji to uništavaju dožive isto na svojim stvarima. Je l’ im ni to ne bi smetalo?

Pre nekog vremena, Novi Sad se ponovio gradskim autobusima. Neću se baviti samom temom nabavkom autobusa, već onime što dolazi posle, kada su se, ruku na srce, lepi autobusi, našli u saobraćaju, među “ljudima”. Zapitao sam se koliko će vremena proći pre nego što autobusi postanu nečija kanta za smeće, nečija tabla za crtanje… Nadao sam se da grešim. Bezuspešno. Nije dugo prošlo otkako su autobusi kojima još ni onaj miris novog nije isčezao, već su sedišta bila išarana, semenke na sve strane, nalepnice izlepljene po staklima. Kakvo zadovoljstvo nekome predstavlja da na taj način uništi nešto i pretvori ga u nešto što je ružno, zapušteno, nikad mi neće biti jasno.

Neko je sve to morao da plati, nabavku novih autobusa, a zatim čišćenje istih od nagomilanog đubreta i išaranih sedišta. Ne ulazim u to ko je i na koji način platio, ali na kraju se sve to izvuče iz novčanika ljudi koji plaćaju poreze i takse gradu i državi. Između ostalog to plaćaju i oni koji su vandalizam napravili ili u krajnjem slučaju, njihovi roditelji. Zanimljivo bi bilo pratiti reakciju istih tih persona kada bi se neko ophodio prema njihovim stvarima na taj način. Da neko dođe i da im izlepi kuću nalepnicama i išara grafitima, da im se baci smeće u dvorište, da im izgrebe kola i polomi mobilni telefon, a zatim im uredno uzme pare da se sve to vrati u prethodno stanje. Možda bi im tada došlo iz dupeta u glavu, mada više ne gajim lažne nade da će iko početi da razmišlja normalno i kulturno.

Do čega smo došli, dovoljno je pogledati napolje. Ulice su izlepljene izbornim plakatima, ljudi bacaju smeće po ulici, sa prozora se izbacuje smeće u kesama nekome pod prozor/terasu, vrši se nužda i mala i velika po hodnicima i uglovima zgrada. Ja sam, izlazeći ujutro na putu prema poslu naleteo u hodniku zgrade na jedno veliko, smrdljivo, ljudsko go*no. O detaljima ne bih, previše je neukusno.

Kada u ovoj zemlji počnu da se primenjuju zakoni i kada se bude više obraćalo na ponašanje pojedinaca i/ili grupa ljudi koji se ponašaju na načine koji se smatraju svačim, samo ne kulturnim, možda ćemo i početi da ličimo na normalnu državu. Đubre treba čistiti od najnižeg nivoa, a to znači da privatna i javna imovina mora da se čuva i čisti, ne sme se dozvoliti vandalizam i kada bi se kaznio društveno korisnim radom, sa novčanom kaznom, svako ko prekrši to, pa se natera da čisti svoje brlje, došlo bi se do trenutka kada bi došlo i do promene ponašanja.

U Srbiji, sumnjam da ćemo to ikad videti, nažalost.

Psovka koja se nalazi u naslovu posta je nešto što se može često čuti na ulicama gradova. Nažalost, psovanje je postalo toliko rašireno da se više ne obraća pažnja na to koliko to utiče na naše stavove, opštu kulturu i ophođenje prema drugima. U određenim situacijama, čak se i smatra poželjnim, posebno ako želite da se iskažete i dokažete kao “faca”. “Sad ću da ti je*em mamu.“

Naravno da ovakva praksa uopšte nije dobra. Psovke, ukoliko se koriste prekomerno, mogu ukazivati samo na nedostatak obrazovanja, vaspitanja i to time što je rečnik neke osobe drastično “tanak”. Retki su ljudi koji čitaju knjige, retke su čak i dobre knjige. Sve više je nepismenih koji se čak pojavljuju i na internetu. Ne umeju lepo da se izražavaju, ali umeju da psuju preko fejsbuka, youtube-a i raznih foruma, sa već standardnom nepismenošću.  Psovke imaju veliki udeo u uništavanju pismenosti i elokventnosti naroda. Kada se na nekoga naljutimo ili nemamo šta da uzvratimo, a da je pametno, dovoljno je da kažemo neku psovku i obavili smo svoj posao. Na stranu to što zapravo ništa nismo rekli, ali smo, eto, pokazali svoje nezadovoljstvo prema nekome ili nečemu. Da li je to što smo “isprdeli” iz svojih usta zaista imalo smisla, nije važno.

Nisam pobornik nadobudnosti. Ne smatram da je tragično ako se tu i tamo provuče neka psovka. Niko nije imun na to, a mislim da i oni najostrašćeniji za očuvanje jezika, pismenosti i elokventnosti, s vremena na vreme preko svog jezika prevuku po koju psovku. Ipak, preterivanje samo utiče na apsolutno smanjenje kulture celog naroda time što se vrlo lako prenosi, a prenosnici su, vrlo često, deca. Deca su kao sunđer, upijaju sve. Ako im dopustite da upiju i ono što ne valja, onda ćete teško ili gotovo nikako uspeti da iz njih izvučete nešto što bi, generalno, trebalo da se smatra kao negativna stvar i pojava. Deca će odrasti, nastaviće da koriste psovke i smatraće da, dokle god nekome ili nečemu opsuju, neće morati da se koriste bilo kojim drugim rečima i stilovima. Kao primer, mogu navesti reakciju jednog desetogodišnjeg dečaka na evidentnu grešku vozača JGSP autobusa, a koja je glasila ovako: “Je*em ti mater u pi*ku, moron*ino de*ilna!” Iskreno, štrecnuo sam se u trenutku, razmišljajući, šta je u tako mladom detetu izazvalo toliko negativno osećanje da je jedini način da ga iskaže bio korišćenjem psovki. I, mada vozač jeste napravio grešku koju sam i ja osetio na sebi, mislim da nije zaslužio da mu se iko obrati na takav način, a posebno ne dete. Gde je to dete naučilo taj način izražavanja? Ko su mu roditelji? Da li je dete to naučilo od njih ili od svojih drugara? Još jedan primer sam imao za vreme vožnje gradskim autobusom, nekoliko drugarica, na prelazu iz osnovne u srednju školu otprilike, šale se tako što jedna drugoj govore “Nemoj da si pi*ka” i “Je*em ti ja mamu, idiotkinjo” uz obavezno “Hahaha“. Još je ružnije to što su u pitanju mlade devojke kojima to nikako ne priliči. Jedna veoma, veoma ružna pojava.

Pojam kulture se umnogome izgubio u našem narodu. Vrlo često, osobe koje i žele i koje, pre svega, iskreno vole nešto što je uistinu kulturno, poput klasične muzike, budu ismevani. Sećam se situacije iz srednje škole kada sam, u nedostatku izvora, upitao profesoricu muzičkog ima li CD-ova klasične muzike koje bih mogao da pozajmim i prebacim sebi na računar. Devojka iz razreda je reagovala na to tako što je rekla “Hajde, nemoj da se*eš, ti se to samo uvlačiš profesorici“, a na moje uveravanje da apsolutno nemam želju za tako nečim, rečeno mi je da “nisam normalan“. Bojim se da nikad nisam shvatio čemu toliki animozitet prema negovanju kulture i lepote, što svakako opisuje klasičnu muziku. Sa takvim stavovima, psovke su pronašle svoju pukotinu za ulazak na velika vrata u vokabularu mnogih ljudi koji, koristeći psovke, umanjuju nivo svoje ozbiljnosti, pokazuju nekulturu, neobrazovanje i nevaspitanje. Time kvare svoj ugled i ugled ljudi koji su ih odgajili. To je, doduše, nešto o čemu ljudi ne razmišljaju.

Neću slagati. Mnogo puta sam upadao u paukovu mrežu psovki, često u trenucima totalnog besa i nemoći da promenim nešto, a kao način pražnjenja. No, to sve me ne opravdava i iskreno se trudim da svoje ponašanje i svoj rečnik oslobodim psovki koje o meni mogu stvoriti samo negativno iskustvo. Radom na sebi i smanjenjem napetosti, smanjiću i udeo ružnih reči u svom izražavanju. Čitanjem knjiga, pisanjem i stalnim učenjem kako sopstvenog jezika, tako i drugih, stranih jezika.

Ne smemo se prepustiti kompletnoj nekulturi i divljaštvu. Psovke, iako nekad zabavne i izrečene totalno bezazleno, ne smemo uzimati zdravo za gotovo, jer je toliko lepih izraza, toliko lepih reči, metafora, sinonima…

Svakako da u današnje vreme možemo videti mnogo psovanja, mnogo ružnih stvari na TV-u u serijama, filmovima, video igrama, ali najveći procenat ružnog izražavanja ne mora automatski doći iz tih izvora, već iz stroge okoline. Kada bismo se svi potrudili da smanjimo nivo ružnih reči na minimum, život bi nam bio mnogo lepši, mnogo kulturniji. Nažalost, bojim se da to nije nešto što ćemo doživeti u skorijoj budućnosti. Sa porastom neobrazovanosti, raste i nekultura. Ljudi se ne interesuju dovoljno za lepo, mnogi su odrastali samo u ružnom. Roditelji ne obraćaju pažnju na svoju decu izmoreni stalnim poslom da bi stavili hranu na sto. Neodgovornost i nezainteresovanost samo podstiču stvaranje lošeg rečnika.

Najbolji primer za veliku rasprostranjenost psovki je muzika. Ranije je bilo nezamislivo da se ružne reči pojavljuju u pesmama, pa čak i u filmovima. Danas toga ima napretek. Mnoge, usudiću se da kažem nekvalitetne pesme, obiluju upravo psovkama. Bilo to na srpskom ili nekom drugom jeziku, nevažno je, suština je ista – kad nemaš šta da kažeš – opsuj.

Gledajte omiljene serije i filmove koje sadrže psovke. Slušajte omiljenu muziku. Ne morate biti uštogljeni. Našalite se sa vašim prijateljima i povremenom psovkom. To ne predstavlja problem. Ipak, ne dozvolite da se to pretvori u naviku i normalnu komunikaciju. Izvičite se u svoja četiri zida, a kada izađete u javnost, budite pristojni i prijatni. Videćete, lepše ćete se osećati.

Iskreno, nisam očekivao da će ove godine da padne sneg. Mislio sam, čak iako padne, da će se kratko zadržati i da ga neće biti baš mnogo. Na moju sreću, pogrešio sam. Iako mi je jasno kakve probleme sneg može napraviti i kakve i jeste napravio, ne samo u Srbiji, već i u ostalim delovima sveta gde je napadao, u Novom Sadu je pao taman toliko da napravi jednu pravu snežnu idilu. S obzirom da sam u ovom trenutku šest dana nedeljno zauzet, uspeo sam da izdvojim malo vremena danas i da uhvatim tu snežnu idilu.

Inače, jako volim sneg. Zaista. Znam da ima ljudi koji ga ne vole i kojima je naporno da oblače na sebe pet slojeva odeće samo da bi izašli napolje. Na sreću, ja nisam zimogrožljiva osoba i vrlo brzo se ugrejem, tako da mi je današnja šetnja po snegu veoma prijala. Svež vazduh, čist sneg i meni najvažnije, nije bilo mnogo ljudi na ulicama. Ako ste jedan od onih koji volite sneg i zimu, savet od mene, izađite, prošetajte se, pronađite malo vremena, uživaćete. Onima koji ne vole sneg i zimu želim da što pre dođe lepo i toplo vreme kako bi uživali u istom, a svima želim, tj. nadam se da ćete uživati u mojim fotografijama posle duže vremena. —

J.

[Show as slideshow]

12►

Da li je to zato što starim, pa stvari gledam na drugačiji način ili je nešto drugo u pitanju, ali definitivno mi se čini kao da su se ljudi u poslednje vreme jako otuđili. Da, imamo svi svoje facebook/twitter/g+/myspace/linkedin naloge sa stotinama prijatelja koje “poznajemo”. Sa koliko tih ljudi se zaista družimo, pričamo, delimo trenutke tuge i sreće? Naravno da se u životu ne može imati toliko prijatelja i da je samo nekoliko pravih prijatelja, a ostalo su poznanici, ali smo počeli da se udaljavamo čak i od ljudi do kojih nam je stalo u velikoj meri. Gledajući sa strane, počelo je da mi se čini da je sve tako veštački, usiljeno, površno. Nema pravog druženja, pravog prijateljstva, a sve se svodi na korist. “Oh, hej, pa on ima para/ugledan je/svi ga znaju, možda mi zatreba nekad.”

U današnja vremena, više vremena provodimo u potrazi za osnovnim sredstvima za življenje i jako malo vremena imamo i za sebe, a kamoli za ostale. Često prođu nedelje pa čak i meseci dok se vidimo sa nekim prijateljem, a i to druženje traje vrlo kratko, pod uslovom da uspemo da se dogovorimo. Što smo stariji, to više život nam prelazi u posao, stres, napetost, posebno u Srbiji. Mnogo se vremena provodi pred kompjuterom, za facebook-om, a to vreme bi moglo da se iskoristi za druženje sa nekim dobrim prijateljem/prijateljicom. Problem nastaje u tome kada nemaš sa kime da se vidiš jer svi imaju neka važnija posla. Ta “važnija posla” prerastaju u hronični nedostatak vremena i pre nego što možete i da se zamislite, ispada da ste izgubili osobu koja je u vašem životu igrala važnu ulogu.

Sve se svodi na facebook. Ne volim FB, dosadan mi je i nema ništa zanimljivo na njemu. Činjenica je da se sve stvari saznaju na FB. Ko je bio na letovanju/zimovanju, gde, slike, statusi, komentari, situacije.  Informacije o nečijem životu idu do tih detalja da vrlo često kada se sa tom osobom i vidite, nemate šta da je pitate. Već se sve zna. Ljudi su prestali da se javljaju, prestali su da se zanimaju, teško im je da napišu jednu SMS poruku i sete vas se, ali im nije teško da provode sate i sate pred FB-om gledajući nečije slike. Nejasno mi je i nelogično uvek bilo da dve osobe komuniciraju putem FB, a žive na 10, 15 minuta jedna od druge, u istom gradu. FB je dobra ideja, dobar alat, koji se koristi na totalno pogrešan način. Ljudi su ga napravili takvim kakav sada jeste, a apsolutno je beskoristan kada se koristi na takav način. Barem meni. Čast izuzecima koji ga koriste za ono za šta bi, realno, i trebao da se koristi.

Tipično opijanje sa “prijateljima” po kafanama i diskotekama ne smatram druženjem. U takvim atmosferama, em su svi pijani do te mere da više ne znaju ni kako se zovu, em ne može da se priča od muzike od koje se gubi sluh već u tridesetoj godini života. Malo je ljudi sa kojima može da se sedne, priča, smeje i plače. Malo je ljudi sa kojima možeš da podeliš svoje misli, koji će te saslušati, koji će te ozbiljno shvatiti kada je potrebno. Malo je dubokoumnih ljudi, ljudi sa stavom i svojim mišljenjem kojima nisu usađeni stereotipi. Ljudi koji nisu jednodimenzionalni i gledaju svet crno/belo. Sve se svodi na plitkoumnost osoba kojima možeš do prekosutra nešto objašnjavati, ali oni svejedno neće shvatiti šta želiš da kažeš.

Ljudi su se otuđili ne samo od svojih prijatelja, već i od svih ostalih. Postali su imuni i neprobojni za bol, patnju i nevolje koje su zadesile ljude tik pored njih. Zatrovani ljutnjom i besom zbog sopstvenih problema, nisu u mogućnosti da sagledaju dve strane jedne medalje. Ljubomorne, besne sitne duše kojima je tuđa nesreća hrana, koji ne vole nikoga, pa ni sebe. Svet oko sebe posmatraju kao poligon za svoje spletke. Mnogo je onih koji ne razmišljaju ni o čemu drugom osim o sebi. U prvom planu su njihove želje i snovi, a sve to ne bi bilo toliko strašno da nisu spremni da gaze po mrtvima samo da bi do toga došli. Sve je manje samilosti, dobrote, želje da se pomogne samo zarad pomaganja, a ne zbog nekog interesa. Hladnokrvna, siva lica na ulicama grada, koračaju, ne razmišljaju. Zašto bi opterećivali svoje sitne živote drugim stvarima? Napuštenog psa na ulici ne bi pomazili, ali bi mu zato bacili petardu pod noge…

Dešava mi se da u velikom broju slučajeva, kada upoznam osobu čiji karakter mi se svidi, postanem uzbuđen. Uzbuđen, jer sam upoznao kvalitetnu osobu sa kojom mogu da podelim misao, a da to ne bude protumačeno na pogrešan način. Uzbuđen, jer i ta osoba ima istu želju da priča sa mnom i da se druži isto koliko i ja imam. Iz tih razloga se nekad može desiti da ta moja uzbuđenost bude protumačena pogrešno i da neko pomisli da sam čudan. Međutim, to u stvari samo govori koliko ja žudim za kontaktom sa ljudima čiji mozak razmišlja malo dublje od pukog “evo, jeo, s*ao, pi*ao, spavao pa opet jeo”. Želim da vidim samo najbolje u ljudima, ali je toga sve manje i manje. Došli smo do toga da je prihvatljivo bezobzirno, bezobrazno, drsko i pre svega tupo, glupo i lenjo ponašanje. Odavno sam ja to shvatio, a go*no (da, pravo ljudsko go*no) koje je dočekalo mene i moje komšije u dvorištu ulaza u zgradu, me je samo dodatno uverilo u to da smo više životinje od samih životinja.

Prave prijatelje je sve teže pronaći…

Pre nekog vremena, uveče, povela se diskusija o tome da li je i koliko abortus moralni postupak, da li bi ga trebalo zabraniti i šta bi trebalo učiniti da se isti smanje na minimum. Diskusiju je pokrenula osoba sa tvitera statusom koji je osudio žene koje izvrše abortus želeći im najgoru i najsporiju smrt. Da li je zaista sve tako jednostavno i jesu li osobe koje su bile u toj poziciji zaslužile da im se poželi nešto tako?

Gde je u svemu tome moral?

Živimo u izopačenim vremenima i moral se retko provlači kroz pore društva, i kao pojava i kao reč. Dosta često može da bude i prilično rastegljiv pojam, a mora se uzeti u obzir i sa koje strane se posmatra. Ne treba biti toliko nagao pa automatski suditi o osobama koje se odluče na takav potez, jer mi ne možemo ni da znamo zašto je nečija odluka takva. Trpajući sve u isti koš, možemo naškoditi ljudima koji ne spadaju u grupu osoba koje su se na taj potez odlučile isključivo zbog sopstvene nemarnosti i želje da istu sakriju. Pa čak i u takvim situacijama, nemamo pravo da sudimo takvim osobama, jer nismo na njihovom mestu. Da li to znači da treba otvoreno da pozdravimo to? Naravno da ne. Najlakše je podržavati krajnosti, a izuzetno teško zadržati realan stav. Da li je to moralno? I jeste i nije. Znam da se mnogi neće složiti sa mnom.

Šta treba uzeti u obzir?

Tužna činjenica jeste da je ta pojava poprilično raširena i da se najčešće koristi kao pogrešno “sredstvo kontracepcije”. Ipak, postoje i razni drugi slučajevi koji ne uključuju nepažnju, poput silovanja, bolesti fetusa, bolesti majke, bede i nemaštine,… Da se, uslovno rečeno majkama, zabrani pravo da odlučuju o tome da li će izneti trudnoću i doneti na svet nedužno i ultimativno krhko biće, da li bi ono bilo voljeno, paženo, da li bi imalo normalan život kakav se obećava svakome ko se rodi? Ko to može da obeća? Ako bi se neko rodio i startovao svoje odrastanje na loš način u lošoj okolini, postavlja se pitanje koliko bi takva osoba bila srećna i zadovoljna svojim životom. Nekad ljudi nisu u mogućnosti ni sebi da priušte najosnovnije, pa nije pogrešno misliti da ne bi bili u mogućnosti da pruže išta bolji život i svom potomku. Usvajanje je u Srbiji još uvek suviše komplikovana i dugačka procedura, kao što je, uostalom, i sve ostalo u Srbiji komplikovano. Ja sam, ipak, više na strani usvajanja nego na strani abortusa, ali ne mislim da ga treba zabraniti.

Prava osoba koja se odluče na abortus.

Da, i te osobe imaju prava, pa uz sve to i pravo da se odluče na abortus. Fetus je deo organizma, deo tela, sve do trenutka kada se rodi i kada se odvoji od majke. Ako ćemo o pravima, moramo uzimati u obzir prava svih u celoj priči. U slučajevima kada bismo fetusu dali sva prava, ugroziće se i osnovna prava žena. Fetus nije oformljena ličnost i postavlja se pitanje koliko je samosvestan i sposoban za mišljenje. Pravo se ne stiče, već o tom pravu odlučuju druge osobe. Pa po čemu je pravo objektivno određeno? Zašto isto pravo nemaju svi i sve na ovoj planeti onda? Ako i biljkama i životinjama ne damo isto pravo koje sebi pružamo, onda nemamo pravo ni da odlučujemo da li neko sme ili ne sme sa svojim organizmom i nečim što je sam stvorio učini što želi sve do trenutka dok ono što je stvoreno ne postane svesno.

Koje negativne posledice sa sobom nosi zabrana abortusa?

Pa, prvo i pre svega nosi to što će se pojaviti osobe koje će nelegalno vršiti abortuse koji za posledicu imaju to da se rade u nesterilnim sredinama, sa neodgovarajućim alatima i najverovatnije će ih vršiti osobe koje su nekvalifikovane za tako nešto. Sa takvim uslovima, šansa da se organizam trajno ošteti su velike, a rizik od smrti još veći. Tražiće se razni načini da se neželjeni fetus odstrani. Osobe koje nisu pričale o tome pre zabrane, tek nakon zabrane neće pričati o tome, a savete će im davati nestručni ljudi. Osobe koje izdrže do kraja trudnoće će decu odbaciti, ostaviti i zapostaviti.

Šta učiniti da do toga ne dođe?

Pre svega edukacijom, komunikacijom i podrškom. Instistiranjem na merama zaštite. Objasniti zašto je to važno i šta bi sa sobom donela neželjena trudnoća ako do nje dođe. Roditelji treba da pričaju sa svojom decom, osobe sa svojim partnerima, škole sa đacima. Organizovanjem tribina i dizanjem svesti još više nego što se to sada radi. Na prvom mestu naglasiti da abortus sa sobom nosi kako mogućnost fizičkog oštećenja organizma i nemogućnost dalje trudnoće, tako i osećaj krivice i psihičkog bola kod osobe kojoj je abortus izvršen što nadalje dovodi do psihičkih poremećaja.

Za zaštitu su potrebna oba partnera.

Zaštita nije pitanje samo jednog partnera, već oba partnera. Prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog partnera može dovesti do neviđenih okolnosti, a posledice koje nastanu posle nije moguće otkloniti bez dodatnih problema. U zavisnosti od toga šta partneri međusobno žele, na raspolaganju je veliki broj mogućih kontracepcijskih sredstava počev od najjednostavnijih do najkompleksnijih. Prva i osnovna zaštita su svakako prezervativi koje danas možete kupiti zaista bilo gde. Ima ih i skupljih i jeftinijih, ali će vas svakako koštati mnogo manje nego abortus, neželjeno dete, i zdravstvena i psihička oštećenja koja idu uz sve to. Tu su i kontraceptivne pilule, pilule za dan posle, dijafragma, spirala,… Samo kratka napomena za pilule za dan posle, one nisu osmišljene da budu redovna kontracepcija, već pre kao urgentni metod ako se u žaru trenutka nije koristila nijedna od metoda kontracepcije ili je ista zatajila.

Abortus i sve priče koje kruže oko njega su jedan veliki skup etičkih, moralnih, pravnih pitanja, kao i mišljenja koja su u velikoj meri podeljena i često subjektivna. Za sada, izbor i dalje pada na osobe koje se susreću sa time i moje mišljenje je da im taj izbor i pravo ne treba oduzimati, jer posledice ukidanja mogu biti nesagledive, ako ne i veće od onih koje nose posledice koje se pojavljuju sa dozvolom abortusa.

U procesu pisanja teksta, naišao sam na još jedan tekst koji je na mnogo stručniji i opširniji način opisao abortus kao pojavu i molim sve koji pročitaju moj tekst, da pročitaju i tekst na sledećem linku: http://filozofskitekstovi.wordpress.com/2011/10/29/abortus/

#ustupamoprostor

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaљ

Kampanja projekta Podrљka u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Deиje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe