“Dajte mi sitno. -Neću.”
Slika preuzeta sa Politika.rs
Iako nisam do sada izgovorio ovu rečenicu, sve više se kuva u meni da počnem da bljujem vatru kad uđem u prodavnicu. Moja majka, sa druge strane, nema dlake na jeziku, pa je jednom prilikom upravo na takav način odgovorila kasirki kojoj je vaspitanje bilo na nivou uginulog lenjivca. Ona je gleda, belo. Kakva akcija, takva reakcija.
Izlet u Suboticu i na Palić
Već neko vreme mi je bilo u planu da napravim jednodnevni izlet do Subotice i Palića. Kroz Suboticu sam nekada davno samo prošao, a na Paliću sam bio u osnovnoj školi. S obzirom da mi godišnji odmor protiče bez nekih velikih planova poput odlaska na planinu ili na more, onda zašto barem ne iskoristiti ono što je u neposrednoj blizini. Doduše, išao sam vozom, pa je to “neposredna blizina” dosta rastegljivo, imajte u vidu. Imao sam tu sreću da uz mene ide još neko, tako da sam imao i društvo, pa mi nije bilo dosadno ;-).
(Više) ne želim Pika karticu, hvala
Osećam da, kada takva tehnologija bude lako dostupna svakome, moraćemo da dajemo i našu krv kako bi potvrdili DNK, za npr. dizanje kredita u banci, otvaranje/zatvaranje računa, registraciju vozila, prijave na biro i ono zbog čega pišem ovaj tekst, uzimanje zelene Mercator Pika kartice. Mnogo su ti zahtevi uzeli maha, neki su maksimalno bezobrazni, a od nekih prosto odustaneš od starta kad čuješ proceduru. Naravno, ako ti nije baš preko potrebno. Sve nas tretiraju kao lopove i prevarante dok se ne dokaže suprotno.
Odlučim da podnesem zahtev za tu Pika karticu. Dobio sam posao na neodređeno, stabilna firma, ta kartica mi daje razne pogodnosti u pogledu plaćanja na rate, bezgotovinskog plaćanja i sl., a svoje obaveze izmirujem onda kada mi najviše odgovara, ali uvek na vreme. Uzeću, neće se baci. Osoba sam koja se kontroliše, ne zadužujem se više od onoga što mogu da otplatim, nisam lako povodljiv po principu “kupiću pola prodavnice!” E, jes’, hoćeš đavola uzeti karticu…
Nedostaje nam optimizam
Na kraju tunela je uvek svetlo. Preuzeto odavde.
Teško je u današnje vreme u ovoj zemlji biti optimista. Posebno ako ste izuzetno moralni i samosvesni. Jako je lako upasti u depresiju i tugu, a kada se to desi, onda je jako teško vratiti se nazad u neku ravnotežu gde možemo da iskritikujemo neku situaciju ili osobu, bez da se iznerviramo zbog toga. Treba shvatiti da neke stvari kao pojedinci ne možemo da promenimo i da odraz nečije nekulture nije odraz nas samih. Među prvim tvitovima koje sam tvitovao na tviteru (au… :)) sam napisao “Nadrkana okolina stvara nadrkane ljude koji dalje stvaraju nadrkanu okolinu…”. Istina, malo je bezobrazno to rečeno, ali suština bi bila ista i da sam napisao pristojnije reči.
Fontana “mladosti”
Pričalo se ovog leta o novosadskom fenomenu, fontani bez vode. Vest o fontani koja ne radi bila je objavljena na sajtovima Dnevnika, Radija 021 i to dva puta kada su preneli i da fontana ne radi zbog toga što je neko ubacio šampon u nju, a RTV je preneo vest o radovima na fontani. Svašta se po komentarima kuckalo, od toga kako je ta fontana ružna i predstavlja ruglo grada i same Porte, preko toga kako se lako kvari, jer “šta tu ima da se pokvari” do toga da se neko verovatno “ugradio” u nju štedeći na kvalitetu iste nauštrb funkcionalnosti. Ne želim da ulazim u to, samo mi još to fali, pa da doživotno imam pritisak 220/180, iovako mi proključa krv odmah čim se ujutro probudim i shvatim da se još nalazim u istoj zemlji. Baviću se ovaj put samo mladima, budućnošću naše zemlje (neka nam je Isus, Buda, Sunđer Bob u pomoći, kako kaže Lisa Simpson, nije vreme da se bude izbirljiv).
Moraš biti univerzalan i “IN”
Čini mi se da ovde kod nas prosto nemaš izbora. Čak iako ne želiš, moraš biti “IN”. Ili da eventualno pretražiš sva moguća i nemoguća mesta za onim što želiš. U velikim gradovima još možda i pronađeš ono što želiš od obuće, odeće, imaćeš sreće ako si standardne veličine, pa možda i broj nađeš. U manjim mestima mogu samo da zamislim kakva je “suša”.
Kerber(i) na ulazu
Slika preuzeta sa sajta Blic.rs
Taman ovako se može opisati obezbeđenje u današnje vreme koje “lurkuje” po prodavnicama, gledajući da li ćete nešto ukrasti, šta radite, jeste li sumnjivi, a često umeju da vam se obrate zapovednim tonom, kao da ste im podređeni. U veoma retkim situacijama ćete naići na obezbeđenje koje zna gde mu je mesto, kako sme, a kako ne sme da se ponaša.
Još jedno radno jutro…
Sivo, tmurno jutro. Zvoni alarm. Pritiska “snooze”. Nastavlja dalje. Legao je kasno, nije mogao da zaspi. Pokušava da otvori krmeljive oči. Zvoni mu telefon. Zove ga majka. “Ustajanje” – kaže. Da, da, evo, krećem u školu. “Da te zovem još jednom?” – pita. Naravno. Tih 10 minuta će mu značiti isto koliko mu znači kada leti temperatura padne za čitav jedan stepen. Nema veze, osećaće se bolje, placebo efekat. Zvoni alarm, ponovo. Opet “snooze”. Ponovo telefon. Da, evo, evo, dižem se iz kreveta…
Gde žurite?
Fotografija preuzeta odavde. “So, what’s your hurry?”
Nekad ne prođe dan, a da se ne zapitam, gde svi toliko žure? Žure da pređu pešački, žure u kolima, žure na motorima, žure po trotoarima, žure u prodavnicama, žure u redovima. I možda sve to ne bi toliko ni strašno bilo, da imaju malo tolerancije, obzira. Umesto toga, onaj koji žuri da pređe pešački, pa zakorači na crveno, ne samo što ugrožava svoj život, nego ugrožava i tuđi. Oni kojima je u kolima teško da pritiskaju pedale dok čekaju da “spori” pešaci pređu ulicu, cupkaju, streljaju pogledom, a oni ekstremniji i trube, psuju, pa tako stvaraju frustraciju, oni u redovima hukću, pufću, kao da su jedini koji imaju još poslova da obave. Čemu?
Novosadska foto šetnja
Puno je vremena prošlo otkako sam poslednji put fotografisao, otkako sam poslednji put uopšte išao u neku šetnju sa namerom da fotografišem. Prestao sam to da činim onda kada sam počeo da brinem o drugim stvarima poput vojske, zaposlenja… Nisam toliko često ni išao negde, sve se svelo na dva grada, Sremsku Mitrovicu i Novi Sad. Većina fotografa kaže da uvek ima nešto da se fotografiše, bez obzira gde se nalaziš i koliko si puta fotografisao. I nije da nisu u pravu. Fotografije ne moraju da se sastoje samo od spoljašnjosti, već sa malo mašte i kreativnosti, može se svašta smisliti.
Pretraži
Ja na Twitteru
Arhiva
- October 2012 (1)
- July 2012 (2)
- May 2012 (1)
- March 2012 (1)
- February 2012 (2)
- December 2011 (1)
- November 2011 (2)
- October 2011 (1)
- August 2011 (5)
- July 2011 (7)
Kategorije
- Fotografije (4)
- Tekstovi (20)
